Правда

Разлог? Наводна умешаност руског председника у убиство Александра Литвињенка, који је умро у Лондону 2006. године од последица тровања радиоактивним полонијумом-210, како је британска истрага закључила. „Наводна умешаност“ – зато што и сами аутори чланка признају да недавно објављени резултати истраге Високог суда у Лондону „не доказују“ да је Владимир Путин наредио Литвињенково убиство. Заправо, најдаље што је лондонски суд отишао је да тврди да су наводне убице учествовале у операцији коју је „вероватно одобрио“ директор ФСБ као и сам Путин. И то је сасвим довољно да се председник највеће државе на свету и једне од две најмоћније светске нуклеарне силе прогласи убицом, а његова земља отпадничком државом: „Злочинаштво Путиновог режима би требало да га дисквалификује из нормалних интеракција светских дешавања. Он је отпадник у понашању; треба га и третирати као отпадника“. Не треба подсећати српску јавност колико ово личи на западни поступак против Слободана Милошевића током 90-тих година, када је он без конкретних доказа оптужен за сва зла која су снашла простор бивше Југославије, а онда на основу тих неутемељених оптужби криминализован. И са њим цела Србија. И да је све то била само припрема терена за агресију, која траје и дан-данас. Да ли новинарску „елиту“ из Вашингтон поста занима то да и отац и брат Литвињенка одлучно одбацују оптужбу да иза његовог убиства стоји руска држава и руски државни врх? „Ја и отац смо сигурни да руске власти нису умешане у то. То је све намештено како би био извршен притисак на руске власти“, изјавио је Максим Литвињенко, Александров млађи брат. Да ли их занима то што је покојников брат изразио сумњу чак и у званични узрок смрти, да је, заједно са оцем, тражио од британских власти братовљево тело ради прецизног утврђивања узрока смрти – и да су га британске власти одбиле? Да ли их можда занима то што се покојников отац још 2012. јавно покајао што је до тада оптуживао руске тајне службе за убиство свог сина, изјављујући руским медијима: „Опрости ми, мајчице Русијо, за име Бога. Помози мени, старцу, да се вратим у своју земљу“. Или то што Александар Литвињенко, према речима свог брата, није ни био „шпијун“, како су га западни сензационалистички медији етикетирали нити је поседовао било какве тајне информације, већ се бавио „борбом против организованог криминала, убистава, трговине оружјем“, и да је британском дневном листу Мирор изјавио да је заправо Британија, а не Русија, била та која је желела смрт његовог брата како би „произвела додатни лош публицитет на рачун руске владе“. Није ли самопроглашене чуваре слободне мисли из главног града САД бар заинтригирала чињеница да је обновљену истрагу о Литвињенковом убиству водио исти истражни судија којег је у фебруару 2014. британска министарка унутрашњих послова Тереса Меј укорила зато што није радио свој посао, тј. зато што је поступак утврђивања начина и узрока смрти покушавао да претвори у кривичну истрагу која је волшебно упирала оптужујући прст у правцу Русије? Или то да је истрага о убиству обновљена, тј. преобликована 22. јула 2014. по налогу британског премијера Дејвида Камерона, баш на дан када је ЕУ објавила додатне санкције против Русије због опет недоказаних оптужби да је учествовала у обарању малезијског путничког авиона изнад Донбаса – што су њихове колеге из британског недељника The Week иронично пропратиле насловом Истрага о убиству Литвињенка покренута – ето случајности? Да је та обновљена истрага практично постала тајна? И да се резултати тог потпуно нетранспарентног поступка, који само указују на могућност учешћа званичне Русије у убиству Литвињенка, објављују у још једном дипломатски осетљивом тренутку, овог пута уочи почетка преговора о политичком решењу сиријске кризе? Ово су, наравно, реторичка питања. Као водеће антируске и проинтервенционистичке медијске хушкаче, уреднике Вашингтон поста свакако не занима утврђивање чињеница које се косе са жељеним (антируским) наративом. Такве чињенице би вероватно много више занимале Вашингтон пост из доба Вудворда и Бернстина, младих новинара који су отворили аферу Вотергејт и били можда најзаслужнији што је Ричард Никсон постао први амерички председник у историји који је дао оставку на положај. Али, као што то више није та Америка, тако то више није ни тај Вашингтон пост. Како је утврдио Стивен М. Волт, угледни професор са Харварда, у недавном чланку за часопис Форин полиси, овај некад угледни лист у својим редовима има четворицу колумниста који су „окорели неоконзервативци“, уз двојицу људи који су некада писали председничке говоре за Џорџа Буша млађег, једну „екстремно десну блогерку“, још једног нешто умеренијег центристу, и једног познатог новинара Ричарда Коена, који постаје „све ратоборнији“ (а који је иначе 1999. заговарао и остављање опције копнене инвазије против СРЈ током НАТО агресије на нашу земљу). Иако смо као житељи Србије кроз слично прошли, не може а да не запањи лакоћа (поновног) паљења ратне реторике, (поновне) неосноване сатанизације лидера једне суверене државе – и то водеће светске нуклеарне силе, скоро па ноншалантност ескалације једне већ изузетно опасне геополитичке кризе. Као и Милошевићу, Путину се суди и пресуђује без доказа, а његова земља на исти начин клевеће. Покушавају се запалити преостали мостови комуникације и саботирати свака могућност мирног решења, нацистичким методама дисквалификације. То је данашњи Вашингтон пост, новинарска перјаница данашње Америке, решене да, још једном, изабере најгори могући пут.