Правда

Милан Шарац који је снимао је документарце о Ољи Ивањицки, певачу Ђорђу Марјановићу и Александру Карађорђевићу, родио се у околици Книна, а сада тај Србин тврди да је посљедњи чувар највећих тајни Јованке Броз и Јосипа Броза Тита! Он каже да је његово дружење с Јованком Броз почело пре више деценија, након Титове смрти: – Било је то у време кад је она већ била исељена из виле у Ужичкој улици у вилу у Булевару мира где је практично била у изолацији. Односно била је под пуном контролом државних служби. Код ње сам први пут отишао по препоруци нашег заједничког пријатеља Ђоке Јованића, иначе ратног команданта из 6. Личке дивизије… – Интензитет нашега дружења је зависио од политичких услова у земљи. Ако су услови били бољи и релаксирани, и моје су посете могле бити чешће. Свака је посета морала бити најављена и евидентирана. Но имали смо веома интензивну телефонску комуникацију. Јованка је била особа жељна разговора и комуникације. Једном приликом, док још није било мобилних телефона, звала ме је на мој кућни број. Био сам изван куће и јавила се моја мајка.Тражила ме је, а мајка питала ко ме треба. Рекла је – Јованка Броз. Онда је моја мајка питала – је ли Титова Јованка? Да, рекла је. Њих две су разговарале следећих сат времена о свему и свачему. На питање је ли му поверила и најделикатније тајне, Шарац ће рећи: – Причали смо о свему и свачему, и о најделикатнијим стварима. Пристојни људи никада не откривају драстичне ствари нити особне, интимне детаље. Оно што јавност највише занима верујем да ће дознати из њених мемоара. За ваше новине могу рећи неке занимљиве ствари, лагане пикантерије. Почетком шездесетих година, мислим да је била 1963. Тито и Јованка су били у посету САД-у, односно америчком председнику Кенедију. На пријему је Кеннедy назвао Тита "највећим председником савременог света". Тито је скромно узвратио да он то ипак није јер је председник једне мале земље, а да је највећи председник савременог света, председник САД-а, најмоћније државе света. Онда му се Кенеди почео жалити како има великих проблема, чак и расне дискриминације. Говорио је о радничким демонстрацијама и синдикатима као великом проблем, на што му је Тито шеретски одговорио да у Југославији проблеми тога типа не постоје. Шарац, како каже, је дубоко уверен да постоје мемоари Јованке Броз. – Мемоари су стварност, то знам. Они постоје. Ја сам сигуран да ће бити објављени, али је тешко овога тренутка казати кад ће се то догодити и где. У Лондону, Вашингтону. Можда чак и у Загребу. Исто тако мислим да неће до објављивања проћи много времена јер живимо у свету и на начин да је и за најосјетљивије процесе време скраћено. – Јованка је од удаје за Тита почетком педесетих била његова супруга, али и његов чувар, терапеут, стилиста, и оно што би могли назвати добри кућни дух. Она је о њему водила рачуна много више него што је он то тражио. То се нарочито добро видело кад су неки политички фактори, због његових поодмаклих година, почели да га дозирано информишу о стању у земљи. Она је тада преко својих људи и канала била детаљно информисана о свему – говори Шарац и наставља: – Према ономе што сам разговарао с Јованком, мемоари садрже минимално пет одговора на питања која су занимљива и данас, а неки људи који су још међу живима не би желели да они буду објављени: зашто је смењен Ранковић, где су посмртни остаци Драже Михаиловића, ко је у партизанима радио за Павелића и НДХ, а ко у усташама за партизане… Ту су, претпостављам, и непознате чињенице из Титове биографије.