Mузика је увек била изазов за Сузану Шуваковић Савић, првакињу опере Народног позоришта у Београду, а њен моћни сопран омогућио јој је да гостује на сценама од Јужне Кореје до Француске и Италије. Познатој оперској уметници је недавно уручена годишња награда њене матичне куће за изузетно значајан укупан уметнички допринос.
– Ово признање дочекало ме је после 19 година рада у престоничком Народном позоришту. До сада сам добијала бројне похвале и сребрну значку, али ме је ова награда мимоилазила због неких других околности што је знало некада и да повреди. Награда је потврда да добро радите свој посао. У позоришту смо сви ми као велика породица, а уметник се мора пратити, неговати, топла реч и признање много значе. Ми солисти смо посебна прича и свако од нас је свет за себе, каже Сузана Шуваковић Савић за „Правду”. Наша саговорница је до сада отпевала значајне роле сопранског фаха попут Михаеле у „Кармен”, Мими у „Боемима”, Неде у „Пајацима”, Татјане у „Оњегину, Ћо Ћо Сан у „Мадам Батерфлај”, Адријане Лекуврер у истоименој опери, Тоске, Еуридике, Алиће Форд у „Фалстафу”, тешко је све набројати, да не спомињемо мале роле. – Више премијера сам певала у иностранству него у својој земљи и то почев од Јужне Кореје све до Француске и Италије. Сарађивала сам између осталих са Ђорђом Кашаријем, Силваном Каролијем, Ђорђом Меригом, диригентом Марчелом Ротом који је наступао са Бочелијем итд - каже она. Сузана истиче да су све улоге које је остварила почев од Мими па даље донете на особен начин, да је радила темељно, учила, настојала да разуме сваки женски лик. – Све јунакиње које сам отпевала на сцени су зарад љубави завршавале трагично. За Ћо Ћо Сан која је пуна емоција и веома тешка рекли су ми да је моја животна рола. Адријану Лекуврер сам доживела посебно. Иако певач мисли да је све научио, то никад није тачно. Јер увек може више, један живот потребан је за учење, а други за певање! Певала сам много и малих и великих рола, а од малих сам такође учила да осетим сцену, себе и утиске својих најближих. Бити оперски певач је позив који се гради годинама, а око 40. сте најзрелији, рецимо, за Тоску. Улогу морате да отпевате бар десет пута да бисте са њом почели да се играте и правите посебну креацију. Све роле имају место у мом срцу и мојој души - објашњава она. На питање шта планира даље, познати сопран одговара: – Много бих волела да певам у Пучинијевој опери „Манон Леско“ на домаћој сцени, јер је посебна. Пучини тражи душу. Имам још идеја, али је рано да се о томе говори. Сузана ради са младим певачима у оперском студију при Народном позоришту већ три године. И бори се да нађе место за студенте да што чешће изађу на сцену . – Велики рад и стрпљивост су важни. Морате да будете посвећени и да распоредите енергију. Учим студенте да поштују старије, а много тога и ја сам научила од других, посебно од примадоне Радмиле Бакочевић код које сам својевремено магистрирала на ФМУ. Данас се брзо живи и наша професија је сурова. Кад изађете на сцену никог не занима да ли вам је лош дан. Ипак, почаствована сам што радим овај посао - каже она.
Прочитајте још: Погледајте видео-клип са песмом „Непокорени” посвећеној одбрани Лењинграда од Немаца
Извор:Правда/Марија Гојковић