Правда

Др Жилберт Доктороу је скоро одлично прокоментарисао недавну Лавровљеву конференцију за медије. Конференција се дотакла теме најчуднијег и најмистериознијег дипломатског сусрета у овој години. Реч је о састанку помоћнице шефа Стејт департмента Викторије Нуланд и помоћника руског председника Владислава Суркова, који се десио у Калињинграду 15. јануара. Редовним читаоцима Russia Insider-а и онима који прате украјински сукоб није потребна уводна реч о Викторији Нуланд. Продужетак Бушове и Чејнијеве администрације, супруга неоконзервативног идеолога и коментатора Роберта Кејгена, и сама је позната као тврд неокон. Њена позиција помоћнице секретара за европске послове заправо је чини проконзулом Вашингтона у Европи. Нуландова је одиграла кључну улогу у Мајданској кризи. Познато је да је дозволила себи да се слика са колачима које даје антивладиним демонстрантима, а и такође је ослушнута и како телефонском разговору са америчким амбасадором (у Кијеву; прим. прев.) Џефријем Пјатом формира будућу украјинску владу. Њен избор за премијера Украјине био је Арсениј Јацењук, који није случајно и данас на тој позицији. Владислав Сурков је много мистериознији и занимљивији човек, који важи за др Франкенштајна руске политике. Као Путинов спин-доктор, поставио је себи сасвим необичан задатак успостављања контроле над читавим руским политичким системом, који би преобликовао тако да се уклопи у његове идеје. Покушао је то да уради стварајући марионетске странке и друштвене покрете и са леве и са десне стране од владајуће Јединствене Русије. На тај начин је покушао да створи политички систем, чији би сваки делић био потчињен Кремљу а који би он контролисао.

Сусрет омражених

Десило се оно што на шта су га реалисти подсетили: баш као ни др Франкенштајн, ни он није могао да контролише своје дело. Уместо да преузме и левицу и десницу за рачун Јединствене Русије, оба крила су је оштро критиковала како би привукла гласаче, и све се на крају завршило типичном трком за гласове. Резултат је било осипање гласова Јединствене Русије, што је довело до политичких сметњи. Због губитка који је Јединствена Русија претрпела на парламентарним изборима 2011. године, покренути су улични протести. Сурковљеве махинације су међу Русима довеле до бујања цинизма према државној политици, због чега су многи посумњали да њихове политичке странке нису онакве каквим им се приказују. Ако руска политика поседује црту нестабилности – која многе Русе иритира упркос високом степену националног јединства какав тренутно постоји – онда је Сурков кривац за то. Следећа последица Сурковљевих манипулација јесте то да је он лично, упркос свом шарму, човек кога цела руска политичка сцена највише мрзи. Он је постао човек у чијем презирању се удружују Руси свих политичких профила: прозападни либерали, комунисти, конзервативци и десничарски националисти. Једини на политичкој сцени ко верује Суркову јесте Путин лично. Баш као и Нуландова, Сурков је имао битну улогу у украјинском сукобу. Он је био особа за везу између Путина и команданата милиција у источној Украјини. Када овако контроверзна особа добије овакву улогу, не треба се чудити кад разне приче крену да круже кулоарима око тога шта Сурков (заправо) ради. На пример, појавила се прича да је у јулу 2014. ковао заверу са олигархом Ринатом Ахметовим о предаји Доњецка Украјинцима. Од тада се стално и по многим круговима говори о томе да је покушавао да изда Новорусију и њене лидере. Мишљења сам да овакве гласине пренаглашавау Сурковљеву улогу. Међутим, имајући у виду његову прошлост, оне су неизбежне. И, најблаже речено, веома је чудно да је Путин Суркову доделио овако осетљиву улогу. Кад се сретну овако омражени људи, према којима не влада поверење, какви су Нуландова и Сурков – то је знак за узбуну. Кад се састану приватно, узбуна треба да буде још гласнија. Од тренутка кад је пуштена вест о њиховом састанку, у приправности су цела Русија, Украјина и Донбас. О чему су они разговарали током свог сусрета?

Завера против Обаме и Нуландове

Званична изјава са руске стране гласила је како је током састанка било „бомбардовање идејама“ (brainstorming) не би ли се дошло до уклањања препрека које стоје на путу имплементацији Минска-2. То једва да има смисла. Како би се решење за сукоб попут овог у Украјини могло наћи у „бомбардовању идејама“? Такође, било је веома чудних прича о понашању Нуландове на састанку. Наводно, појавила се видно узнемирена, упозоравајући вероватно збуњеног Суркова (и ФСБ, који је прислушкивао) да „рат долази“, називајући Путина „ј***ним царем“. Говорила је језиве приче о заверама у САД за уклањање председника (Обаме) и ње лично. Истина је да је Нуландова неко време била у контакту са руском владом око сукоба у Украјини. Током пар месеци редовно се састајала са замеником министра спољних послова Григоријем Каразином, веома тврдим и искусним каријерним дипломатом са којим је разговарала о Украјини и имплементацији Минска-2. Ипак, последњи састанак није био са Каразином, већ са Сурковим. Не са званичником Министарства дипломатије, већ са помоћником председника. И десио се на руској територији, у потпуно озвученој руској владиној згради, што Русима не само да је омогућило да чују већ и да забележе све што је Нуландова рекла. Суркову је забрањен улазак у ЕУ и САД. Ако Нуландова жели да се види с њим, нема избора него у Русији. Извесно је да је Калињинград одабран као половина пута између Русије и Запада; политички је недвосмислено део Русије, али је пре 1945. био део Немачке, па самим тим и Запада. Ипак, чињењица је да је Нуландова отпутовала у Русију да се састане са Сурковим, човеком непожељним у САД, и да се то догодило на руској територији, у руској владиној згради. То снажно указује на то да су САД – вероватно Нуландова лично – тражиле састанак, и да су Руси пристали. Тешко је избећи помисао да Нуландова и њени надређени нису били упорни у том захтеву, будући да су њени састанци са Каразином и Керијеви са Лавровом водили у слепу улицу, и да нису успевали да пошаљу поруку (каква год она била) до руског председника уобичајеним дипломатским каналима. Речју, састанак је био покушај САД да се заобиђе руско Министарство дипломатије како би порука стигла до Путина лично. Штавише, круже гласине да је Нуландова желела састанак са Путином и да су је Руси одбили, понудивши уместо тога састанак са Сурковом. Оно што су САД желеле да пренесу Путину, а што је ишло преко Суркова, сад знамо са Лавровљеве конференције за медије: „Сад нам сви, укључујући и америчке колеге, говоре: 'Само поштујте Мински споразум и ствари ће се одмах вратити у нормалу. Одмах ћемо укинути санкције и примамљива сарадња ће се отворити између Русије и САД, чиме ће се покренути много пријатнија питања од управљања кризом; одмах ће на сцену ступити конструктивни партнерски програм.' Према свима смо отворени за сарадњу на равноправној основи и обостраној користи. Ми, наравно, никако не желимо да било ко гради своје ставове под претпоставком да Русија, а не Украјина, мора да испуњава Мински споразум. Тамо пише ко мора да га испуњава. Надам се да је то познато САД. Бар моји последњи контакти са америчким државним секретаром Џоном Керијем и контакти помоћнице шефа Стејт департмента Викторије Нуланд са помоћником председника Владиславом Сурковом указују на то да се може средити суштина Минског споразума. У принципу, сви знају све.“

Скидање санкција за преправку Минска-2

Речју, САД нуде скидање санкција ако се Руси сложе да преправе Минск-2 и затим испуне оно што ће писати у преправљеном споразуму. Од Порошенка и из Путинових одговора Билду знамо како Американци и Украјинци желе да се Минск-2 преправи и шта желе од Руса. Минск-2 каже да ће Руси вратити Украјинцима контролу над границом кад Кијев промени устав и побуњеним републикама да ширу аутономију и специјални статус. САД и Украјина желе то да преокрену. Они желе да Руси врате контролу над границом, а да Кијев тек након тога промени устав. Сувишно је рећи да се тако нешто никад неће догодити. Чим би вратили контролу над границом, Украјинци се не би сложили са променом устава и одмах затим би спор са народним републикама решили на свој начин. Прес-конференција Лаврова указује на то да су Руси рекли „не“. Лавров је изјавио да је одбио Керијев предлог. Испало је да је Нуландова – која све ово у великој мери третира као лични пројекат – покушала да заобиђе Каразина и Лаврова и тако проследи Путину амерички предлог. На крају, уместо са Путином, састала са Сурковим, који је у Путиново име одбио предлог. Два јануарска догађаја су можда подстакли Нуландову и САД да помисле да ће Путин попустити. Први је продужавање санкција ЕУ док се „споразум из Минска у потпуности не примени“. Други догађај је пад цена нафте и пратеће приче о наводној кризи у руској привреди и финансијама. Оно што је Нуландова чула од Суркова исто је што је чула и од Каразина, исто што је Лавров поручио Керију. А то је исто оно што је Путин испричао Билду, а што је претходно рекао Оланду и Меркеловој на састанку Нормандијске четворке у Паризу. То је да се Руси неће сложити са преправљањем Минска-2 и да ће инсистирати да га имплементирају Украјинци, а не они. Чињеница да су Руси састанак описали као „бомбардовање идејама“ и да круже приче о Нуландином чудном понашању сугеришу да је после Сурковљевог одбијања настала „гужва“, која трајала читавих четири сата. То објашњава извештаје о псовкама, док наводна упозорења о надолазећем рату и свргавању председника (Обаме) изгледају као својеврсне верзије претњи, односно захтева да им Руси направе уступке пре него што Америка добије још конфликтнијег председника (можда Хилари Клинтон).

Руско одбијање Нуландове

Уколико је ова интерпретација тачна, она потврђује бројне ствари. Прва (очигледна) ствар је да су САД, или бар тврдолинијашка фрација унутар њих, незадовољне Минском-2 и да желе да га промене. Друга је да се Руси неће сложити и да их неће подмитити скидањем санкција, поготово да их неће застрашити претњама да би променили став. Чињењица да Руси неће попустити око Украјине је нешто због чега Европљани поново испаштају. То су схватили на састанцима са Путином у Милану и Бризбејну 2014. И поново су то схватили приликом посете Меркелове и Оланда Москви и Минску фебруара прошле године. И изнова су схватили на последњњм састанку Нормандијске четворке у Паризу. И сада, када су Европљани пали, ред је на Американце. Прво је Кери покушао са Лавровим, затим Нуландова са Каразином, затим поново Нуландова са Сурковом, и увек је одговор био исти. То је заправо био врло доследан образац током целе украјинске кризе. Западне силе су константно прецењивале своју способност да на Москву утичу притиском и санкцијама. Кад су схватиле да то не функционише, вратиле су се иритиране и збуњене. Тек сада се ствара утисак да је начин на који су играли Руси заправо откривен серијом координираних изјава. Више пута су последњих недеља од главних руских званичника долазиле изјаве да је Кијев тај који мора да имплементира Минск-2, а не Москва, и да Москва више неће разговарати о санкцијама нити ће под притиском њих урадити нешто за шта верује да је погрешно. Путин, Лавров, Иванов и Патрушев су то поновили а Лавров нам је сад рекао да је и Сурков Нуландовој исто то поручио у четири ока. Ево шта сам написао пошто је Сергеј Иванов, Путинов шеф кабинета и човек бр. 2 у Русији, дао интервју у коме је конкретно говорио о одбијању Москве да разговара са Западом о санкцијама: „Иванов каже да Русија одбија да говори о санкцијама и са САД и са Европљанима, као и да се противи било каквим покушајима повезивања теме санкција са питањем Украјине. Према Иванову, на онима који су установили санкције је да признају грешку тако што ће их скинути. Ако је ово истина, а нема разлога да се сумња у Иванова по овом питању, онда руски приступ санкцијама мора да узрокује велику фрустрацију и збуњеност западних влада.“ Извештаји из Кијева кажу да је Борис Гризлов, нови руски изасланик у Контакт групи, послао исту поруку током своје прве посете Кијеву. Чињеница да САД настоје да преуреде Минск-2 у корист својих украјинских штићеника више никога не изненађује. Важна ствар је да Руси не падају на то и да амерички притисци за преправљање Минска-2 наилазе на чврст зид руског противљења.

Прочитајте још:Пропаганда против ПутинаУНИШТИЋЕ ТУРКЕ ЗА НЕДЕЉУ ДАНА: Пророчанства православних стараца за време које долазиЖивот после Гадафијеве смрти

Извор: Russia Insider, Нови Стандард