Правда

Рат у Сирији улази у шесту годину. До сада је однео скоро триста хиљада живота уз милионе избеглих. Дуго трајање, исцрпљеност свих страна, дуготрајна релативна пат позиција, тероризам и мигрантска криза, које су донеле притисак међународне јавности да се заустави рат, на први поглед дају разлога за оптимизам да се рат може ускоро окончати. Да се овакав рат води на неком другом поднебљу и са другачијим актерима, могуће да би шеста година исцрпљујућег рата била преломна за коначни крај сукоба и компромис. Иако су све гласније најаве у прилог окончања рата, рекло би се да нема места за оптимизам. Чини се да ће се сиријска агонија продубити, уз велику опасност да оде у неконтролисаном смеру и узрокује још жешћу глобалну конфронтацију. У Сирији се одвија глобални геополитички сукоб, на коме се прелама промена светског поретка. Сукоб се одвија на три нивоа – глобалном, регионалном и државном. Сукобиле су се две суперсиле Русија и САД, а од осталих сила ван региона позицију САД највише прате Британија и Француска. Остали НАТО и ЕУ партнери, попут Немачке, декларативно прате позицију САД, али то раде мање искрено.

Глобални ниво сукоба

Сирија је преломна тачка у којој је дефинитивно дошло до промене принципа униполаризма и одустајања од тзв. хуманитарне интервенције где год то САД пожеле. Године 2013. светски полицајац је морао да се прилагоди новим околностима, помажући и даље обарање Асада, али на посредан начин. Русија је показала да неће тек тако пустити вишедеценијског лојалног савезника низ воду. Њени интереси су били очување кредибилитета и у правцу јачања њене светске позиције, јер, да је дозволила да Асад прође као Гадафи, нико јој више не би веровао. Ту је, наравно, и руска заштита једине средоземне луке где је присутна руска флота Тартуса као и онемогућавање катарског гасовода, који би ишао преко Сирије до Европе и допринео енергетском одвајању Европе од Русије. Предност Русије је у томе што је у том одмеравању са САД морално и правно на исправнијим позицијама, јер доследно брани суверенитет и легалну власт, на чији позив је интервенисала. Штити умерени режим коме је алтернатива претварање Сирије у џихадистички хаотични беспоредак. Сирија је много ближе географски Русији него САД, а хиљаде руских држављана се боре за калифат. И то је допринело руској интервенцији, јер је боље да се такви поразе у Сирији, него да се с њима боре у Русији и централној Азији. У Сирији се супротстављају интереси суперсиле у опадању САД и њеног униполарног поретка и суперсиле у геополитичком успону Русије, која се бори за нови светски поредак, који се још није формирао. На глобалу постоји вакуум: стари поредак је мртав, али јасне обрисе новог још нема, што, по правилу, изазива сукобе, док се не искристалише нови поредак – мултиполарни или биполарни. Вероватно је руско уплитање у сиријску кризу 2013. утицало и на америчку освету у руском дворишту – у Украјини – и са глобалног аспекта конфронтације САД и Русије ова два сукоба су нераскидиво повезана. У Украјини је релативно примирје, можда зато што чак ни суперсилама не одговара да се баве двема великим кризама истовремено, али ништа ту није решено и конфликт је само замрзнут. САД у Сирији имају интерес свргавања Асада, а Сирија је за њих одметнута земља. Проблем је што у почетном циљу свргавања Асада нису бирана ни средства ни савезници, па су САД допринеле успону разних џихадистичких формација. Иако све свеснији да се оно што су, ако не директно створили, а оно погодовали томе, мора окренути против њих, САД се још увек држе „застарелих мапа“. За суперсилу тврдоглаво инсистирање на погубној политици. Но, и поред директно супротстављених интереса САД и Русије, чини се да су глобални актери од свих умешаних у сиријски котао, најрационалнији и да има простора за компромис између њих, где би некаква федерализована и мултиполарна Сирија била место где ће бити обезбеђени интереси и Русије и САД. Проблем је, међиутим, што актери на нижим нивоима нису рационални и што суперсилама неће бити лако да смире своје савезнике инволвиране у сукоб.

Регионални ниво

Ту долазимо до другог, регионалног нивоа, на коме се одвија сукоб. Сиријски конфликт може да се посматра и као део ширег прокси рата између Саудијске Арабије и Ирана, али су јако важни и Турска и Катар, док остале земље попут Јордана, УАЕ, Кувајта, више дођу као пратиоци. Од почетка рата Иран, са својим добровољцима и проиранским Хезболахом, чврсто стоји иза Асада. Саудијска Арабија, Катар и Турска подупиру побуњенике, при чему Катар има изузетну медијско-информативну улогу преко Ал Џазире. Саудијска Арабија је показала у Јемену, Сирији и у унутрашњој политици да је све нервознија и да није вољна за компромис. Ријад је у великим економским проблемима, а у земљи остарелог краља Салмана води се и огорчена борба за власт, где тренутно највећи утицај има краљев син и министар одбране млади Мухамед бин Салман. Стално понављајући да је Асад највећи проблем и претећи слањем копнених трупа, фантомска тзв. арапска антитерористичка коалиција показала се као тигар од папира, тако што су неке земље са списка демантовале да су део тога. Међутим, најновија координација Ријада и Анкаре и најава заједничког копненог упада из Турске веома забрињавају. Иако би Ријад волео да временом и ИД, као опасност за све, буде поражен, нема сумње да је њихов главни циљ свргавање Асада и претварање Сирије у просаудијску исламистичку земљу, којом би завладала сунитска већина. Можда и најопаснија у овом тренутку за даљи развој ситуације је Турска, којој су приоритет борба са Курдима и свргавање Асада, а не ИСИЛ. Сарадња Турака са ИСИЛ већ је документована. Чак је и Хакан Фидан – шеф МИТ, турске обавештајне службе – позвао свет да призна Исламску државу као реалност. Која би била сврха евентуалне саудијско-турске интервенције? Формално би мета био ИД, а стварно Курди и Асад. Циљ је заштита преосталих џихадистичких формација у западним и северним деловима Сирије, које су у дефанзиви, а, када би на те територије упале турске копнене трупе, нема сумње, да се не би повукле и да би под плаштом заштите цивила браниле те просторе од Асадове војске. Турска се показала као најперфиднији играч – од сарадње са ИД и подупирањем осталих џихадиста, преко уцењивања ЕУ избеглицама, обарања руског авиона, нарушавања интегритета Ирака и Сирије, напада на Курде који се жестоко боре против ИД итд., Ердоган, вођен својом неоосманском политиком, тешко да ће попустити, чак и ако би то од њега изричито захтевали НАТО савезници. Он је недавно и рекао да они морају да бирају између њега и Курда – који су његови непријатељи, а амерички савезници. Проблем са Турском је што је она, за разлику од Саудијске Арабије, чланица НАТО и, уколико би дошло до сукоба турске и руске војске у Сирији, то би значило и сукоб НАТО и Русије, а то нико разуман не би желео. Због тога је Ердоган највећа непознаница, која својим мегаломанским амбицијама задаје главобоље свим странама. Ердоганов проблем је у амбицијама које превазилазе његове моћи. Због агресивне спољне политике, остао је без искрених савезника, а на унутрашњем плану жестоко је поларизовао Турску, којој курдско питање прети и дезинтеграцијом. Код Саудијске Арабије и Катара је проблем што је код њих спремност на компромис скоро никаква, јер су они колевка вахабизма, у коме нема компромиса са неверницима, и њихова верзија ислама инспирише џихадисте. За разлику од Ирана, Саудијска Арабија и Катар немају историјско и искуство у државним пословима, већ су то релативно младе вахабитске петромонархије, од којих је тешко очекивати разумније компромисе осим ако се не принуде голом силом и расплетом на терену.

Унутрашњи ниво сукоба

Прегледом ситуације на терену, долазимо и до трећег нивоа сукоба – унутар Сирије. Сиријска армија и њени савезници контролишу средоземну обалу, и већи део Дамаска и централних провинција, ИД североисточне делове и границу са Ираком, на северу и западу су измешани сиријске регуларне трупе, Курди, ФСА, али и разне џихадистичке формације попут Ал Нусра Фронта, Ахрар Ал Шама, Џаиш ал Ислама и сл. Управо се на северозападу одвијају најжешпће битке – у Алепу, провинцији Идлиб и рубним деловима Латакије. Кад се говори о политичкој транзицији и мирном решењу, мисли се на договор Курда, сиријског режима и умеренијих побуњеника. Проблем је управо у томе што је потпуно нејасно ко би били ти умеренији побуњеници. Иде се ка томе да будућа Сирија, ако се успе очувати као држава буде на неки начин федерализована – са алавитским, курдским и сунитским делом. Међутим, питање јесте ко заправо представља сунитску већину? И Русија и САД се слажу да примирје и политички процес не обухватају ИД и Ал Нусру, међутим како окончати сукоб кад управо ове групе заузимају огромне делове Сирије? Ко ће њих поразити када је то скоро па немогуће само ваздушним нападима? На терену би то подразумевало уједињавање напора и заједничко деловање Курда, Асадових снага, што је реално, али готово немогуће делује сценарио заједничког удара Асада и побуњеничких фракција на ове две групе. Када је међународна заједница у питању, ни ту није могуће доћи до консензуса око евентуалне копнене инвазије јер ни глобални ни регионални актери немају исте циљеве. Ако би уништење ИД и Ал Нусре било циљ и ако би се поделиле улоге на терену, чак и кад би се успело у томе, нужно би дошло до конфликта око поделе плена и ослобођених територија. Тешко је остварити чвршћу међународну сарадњу кад Русија сматра одређене групе терористима и џихадистима, што реално и јесу, а западна коалиција их назива умереном опозицијом. Чак и када би се сви удружили против ИД и Ал Нусре, веома тешка битка би била са десетинама хиљада џихадиста. У Сирији је настала тотална збрка, где решења нема на видику, а најновији напади Турске на Курде само компликују ситуацију. Турска се флагрантно меша у унутрашње ствари Сирије и прети инвазијом уколико јединице Курдске народне заштите пређу на другу страну реке Еуфрат и споје курдске енклаве у целину, чиме би потпуно одсекли џихадисте од Турске. У околини Алепа, створен је коридор и сиријске и курдске снаге су се саставиле, а побуњеници се налазе у све безнадежнијем положају. Минхенско примирје је нејасно – јер какво је то примирје кад не важи за групе које су активне у борбеним дејствима, и поставља се питање којим методама светске силе које су договориле примирје могу да га наметну када не контролишпу стање на терену. На трећем нивоу сукоба су најмање рационални актери, обзиром да џихадисти из ИД и Ал Нусре, као и они које Запад сматра умереном опозицијом, нису снаге од којих је могуће очекивати компромис и мирна политичка решења. То би се могло очекивати од најумеренијих сунитских опозиционих група, али су оне, попут ФСА више нејасни фантомски конгломерат занемарљиве снаге у односу на екстремне џихадисте.

Кључ мира у рукама САД

Утисак је да ће сиријска агонија још дуго трајати, а да су све интензивнији напори великих сила за окончање сукоба пре одговор на притиске и жеља да се прикаже јавности како се све чини да се сукоб оконча. То је стога што је јасно да без мира у Сирији и Ираку нема заустављања мигрантског цунамија. Ирачки сукоб је неодвојив од сиријског и можда би добар корак био да се најпре апсолутно поразе џихадисти како би им се отежала ситуација после у Сирији. Ту је и лакше постићи консензус Русије и САД, за разлику од Сирије, где и даље Запад, Турска и заливске монархије теже да свргну Асада. За разлику од сиријских Курда, савезника турских Курда и ПКК, Ердоган има знатно боље односе са ирачким Курдима и Барзанијевим кланом. Ирачки Курдистан већ има широку аутономију, а Ердоган ће настојати по сваку цену да спречи исти сценарио у Сирији, јер је свестан да би то могло значити и независни Курдистан у настајању који би окрњио Турску. Зато су му Курди архинепријатељи, а сунитски џихадисти исламистичка браћа. Давутоглу их је нпр. и дословно назвао браћом из Алепа, коју ће заштитити и вратити им историјски дуг. Питање Асада није најбитније нити Русија и Иран бране њега као личност, али је важно да и ако он оде да остане неко из алавитског дела да врши власт заједно са осталима у будућој сложеној Сирији. Може се рећи да се у Сирији одвија мини трећи светски рат, јер су сви релевантни регионални и светски актери уплетени у сукоб. Кључ мира је ипак највише у рукама САД, које морају да напусте стару мантру и политику и да прогутају кнедлу делујући истински у кородинацији са Русијом, Ираном, Ираком да обуздају своје регионалне савезнике колико год је могуће и да поразе џихадисте. Русија би требало са друге стране да гарантује да неће бити Асадове освете и тријумфализма, и да ће и сунити добити своје место у новој Сирији, у којој би можда Асада персонално заменио неки други Алавит. Упитна је могућност искрене америчко-руске сарадње, посебно што САД и Русија воде битке и на осталим светским фронтовима. Видећемо шта ће донети избори у САД и нова администрација. Али, уколико САД наставе по старом у Сирији, овај пакао ће потрајати још годинама, цео свет ће бити у перманентној опасности и страху а Американцима ће се кад-тад обити о главу пуштен дух из боце, с тим што ће то бити много горе од 11. септембра. Овај пут ће отрежњење, уместо кохезије и јачања, бити погубно по Империју и драстично је ослабити.

Прочитајте још:У рату Порошенка и Јацењука – снаге су изједначене, а жив ће остати само једанХоће ли Курди добити државу?Уочи самог расплета сиријске драме

Извор: Нови Стандард