Правда

Пре 13 година београдски новинари добили су на увид документ са потписом Владимира Ђерића, данас адвоката, а тада саветника шефа дипломатије Србије и Црне Горе Горана Свилановића, у ком се Влада СЦГ жали да су оптужбе Хага на рачун власти у Београду неосноване и да им је циљ да се "изврши политички притисак на Србију и Црну Гору да прихвати захтев Тужилаштва за право на неограничен приступ и преглед архива разних југословенских државних тела, за који нема основа у правним актима Трибунала". Отпор, додуше, није дуго трајао, а ускоро смо сазнали да је власт у Београду ослободила 108 особа обавезе чувања државне и војне тајне како би им омогућила да сведоче у Хагу. Горан Свилановић је ускоро добио прилику да и он помоћу моћних савезника изврши узвратни притисак на Карлу дел Понте: издејствовао је да тужитељка после убиства Зорана Ђинђића не долети у Београд на сахрану свог "пријатеља", како је чврсто намеравала док је из Вашингтона нису одговорили. Запад, наиме, није желео да одмогне Зорану Живковићу и консолидацији његове власти у очима српске јавности. Само неколико месеци после тога, међутим, Карла дел Понте реванширала се Живковићу тако што је пред њега у октобру 2003. спустила на сто оптужнице против четири српска генерала, од којих је један (Сретен Лукић) још био на високој функцији у Живковићевој влади. У први мах се чинило да је Живковићев позив Вашингтону уродио плодом, али је Карла дел Понте после ипак и јавно отпечатила генералске оптужнице и, многи мисле, битно допринела паду владе Зорана Живковића. (Драгољуб Мићуновић је у то време изјављивао да оптужнице против генерала "дестабилизују демократски поредак" и представљају "удар на нашу стабилност, на полицију и војску"). У то је време настављач Ђинђићевог дела важио за америчког љубимца (тадашњи амбасадор Вилијам Монтгомери тврдио је да односи Београда и Вашингтона никад нису били бољи), па је српска јавност тим пре била збуњена грубом политичком игром Хага у Београду. Живковић је тврдио да је још његовом претходнику било обећано да више неће бити оптужница по командној одговорности... Хаг је притискао, али је и сам био подложан притиску. Баш као и различитим владама у Београду, Карла дел Понте замерила се тих година и председнику Руанде Полу Кагамеу (била је главна тужитељка не само суда за бившу Југославију већ и суда за Руанду), али се Кагаме, за разлику од Живковића, показао као тврд орах. У Њујорку је издејствовао њену смену, а она се после јавно у "Републици" жалила да је он викао на њу да је њен посао геноцид, а да њему не сме да дестабилизује земљу испитивањем поступака његове војске и полиције. Кофи Анан ју је сменио под изговором да је "преоптерећена", иако је покушала да се цењка са њим: понудила је да се одмори од суђења Милошевићу, које би препустила неком другом, само да јој оставе Руанду. Није вредело. Кагаме је био западни миљеник и његови генерали више нису морали да стрепе од хашких оптужница.

Прочитајте још:Шешељ: Идем у изборну победу, а не у ХагХашки спор Вучића и Николића

Извор: Политика