Правда

Историчари тврде да је због свог ангажовања на страни Србије и Антанте, Рајс још за време Првог светског рата, не само у противничким земљама, већ и у самој Швајцарској навукао на себе праву олују напада, претњи и интрига. Хајка против њега водила се и у швајцарској дневној штампи. Сам Рајс говорио је да је све то са чиме је морао да се суочи немилосрдније и опасније од оног што је доживљавао на ратишту,  а познато је и да је Рајс десет година после рата у свом политичком тестаменту "Чујте, Срби" отркио мотивацију једне групе у Швајцарској која је ковала заверу да га компромитује, прикаже као издајицу и шпијуна, али и двоструког агента. Суочен са бројним критикама, а од стране Централних сила оптуживан и да је потплаћен да ради за Србију, на Сорбони је пред студентима једном приликом узвикнуо: "Пред злочином нема неутралности. Ја ћу наставити да објављујем истину, пошто је то моја дужност...швајцарско васпитање навело ме је да заволим малу демократску земљу Србију, која нам сада пружа диван пример грађанске храбрости...могли бисмо да гајимо поштовање према људима који умеју тако да бране слободу". Али није само на западу Рајс наилазио на препреке и критике. Он је после рата дошао у веома оштар, и по њега кобан сукоб са најмоћнијим српским политичарем свих времена Николом Пашићем. И није то једини сукоб - ушао је у конфликт и са неким другим моћним политичким руководиоцима Краљевине СХС, али и са једним делом друштва, с његовим схватањима, вредностима, моралом... Овде је битно и да вас упознамо са историјском чињеницом да је Рајс после рата наставио да живи у Србији у кући на Топчидеру. Наиме, краљ Александар Први, поклонио је Рајсу плац, у улици Булевар војводе Мишића 73, на коме је он изградио кућу према пројекту грађевинара Лазара Лацковића 1921. године, а по узору на традиционалне шумадијске куће. Рајс је кућу назвао вила "Добро поље" у име сећања на ратничке дане и истоимени локалитет на Кајмакчалану. И тада овај великан наставља да себе несебично даје Србији - наиме, године 1921. Рајс је створио прву високошколску полицијску установу код нас - прву државну полицијску школу, а захваљујући њему, криминалистичка техника при Министарству унутрашњих послова, била је на високом нивоу у то време. Осим Министарства унутрашњих послова учествовао је у раду и Министарства иностраних послова, одсеку за документацију ратних злочина. Једно време је радио и као вештак за фалсификоване новчанице у Народној банци у Београду. Био је и члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Али како у свом делу о Рајсу указује Здравко Левентал, златно доба трајало је свега неколико година...затим је настало време његовог недобровољног повлачења, капитулације пред интригама...нека врста унутрашњег изгнанства". Разочаран и у сукобу са тадашњом владом Николе Пашића, Рајс је напустио све државне функције, остајући само хонорарни сарадник Народне банке Краљевине СХС. У то време, 1928. године настаје и његов политички тестамент "Чујте, Срби", који је на његов захтев могао да буде објављен тек после његове смрти. Ту је, на једном месту набројао српске врлине и мане, али и открио колико је познавао и волео Србе: "Био сам с вама када сте били у невољи. Делио сам с вама патње и да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас, јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације. Заволео сам вас и због жртава које сам ради вас поднео, јер за људе и ствари се у толико јаче везујемо у колико нас то везивање кошта жртвовања. Видео сам вам, међутим, и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао 'чувајте се' и ако вам не бих, уз врлине, које су истинске и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране", написао је Рајс. У делу "Швајцарац на Кајмакчалану" Зденко Левентал поставља питање шта је после десет година од усхићеног уласка у тек ослобођени Београд, још остало од Рајсове еуфорије - осим култа славом озарене прошлости? Колико се неправди морало сручити на Рајса да би се нагомилала толика горчина? Он оцењује да су Рајсово трежњење и све дубље разочарање били изазвани не само интригама, већ и демагогијом, себичностима и корупцијом у врховном круговима тадашње Краљевине СХС. Рајсов приказ Николе Пашића у делу "Чујте Срби" најбоље демонстрира његов револт тадашњим друштвом и вредностима које су потхрањиване: "Међу вашим политичарима које сам упознао било је људи који су могли да буду велики државници да су заиста били родољуби без рачуна, предани општем добру и храбри. Најбољи пример за то је Никола Пашић. Тај човек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу. Сигурно је један од оних ваших државника који су највише учинили. Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље. Да су му интереси били супротни, он би своју велику интелигенцију - у великом делу саткану од лукавства и спонтане интуиције - користио против вас. Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи. Елем, човек који се преда само општој ствари, а Пашић је током целог живота био само политичар, и коме је на памети само та општа ствар не богати се, напротив - он жртвује и оно што је могао имати. Борба за неку идеју, идеал кошта. Знам нешто о томе. Одбрана вас коштала ме је свега што сам имао: богатства, положаја, будућности. Рећи ћете ми да је жена Пашићу донела леп мираз. Шта је, међутим, тај мираз у поређењу са оним што је он оставио после смрти? Сламчица и ништа више. Да је Пашић заиста био велик и поштен човек, како би неки хтели да га представе, после њега би нашли само женин мираз, а било би чудно да и он буде потпун јер су Пашић и, поготово, његови живели на високој нози, а дугови сина, које је отац плаћао, сигурно су надмашили мираз госпође Пашић. Уз то, заиста велики човек се гнуша дружења са покварењацима. Он у свом окружењу тражи људе који су му морално слични, значи поштене и несебичне људе попут себе. А Пашићево окружење?! Људи сиромашна духа, али корумпирани. Профитери и мутиводе којима је дозвољавао да се богате под условом да служе њего-вим интересима. Па она невероватна Пашићева слабост пре-ма недостојном сину... За време рата Пашић га је, а већ је знао за изопаченост свог потомка, склонио под изговором непостојеће болести. Човек који је на положају политичког вође једне државе у рату морао је одржати сину следеће слово: 'Ти си ми син јединац. Место ти је међу онима који прсима бране земљу која ми је поверила своје интересе. Кажеш да си болестан. Није важно, чак и да си на самрти, мораш да будеш међу бранитељима отажбине. Иди и изврши своју дужност! Ако то не учиниш, одричем те се и никада те више нећу видети!' Међутим, уместо да му одржи то слово, Никола Пашић је допустио сину да банчи по Паризу и да на Крфу својом раскошном лимузином прегази српске јунаке који су се избавили из непријатељских планина Албаније. Пашић је био реалиста и мислио је да су сви људи као он. Тако, када му је један заједнички пријатељ приговорио што је лоше поступио према мени, одговорио му је: 'Па, шта хоће тај човек? Три пута сам му нудио новац, а он је одбио!' У том одговору се садржи сав менталитет тог државника. Стари Пашић је послужио као пример вашим данашњим политичарима-странчарима. Они су се обликовали према њему. Створио је те безобзирне политичаре, профитере који државу често сматрају кравом музаром чијим се млеком хране", наводи Рајс у критици тадашњег система. У септембру 1928. године Рајс је чак намеравао да оде из Краљевине СХС, а та размишљања објављена су у интервјуу за Политику у ком каже: "Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајса је погодило и то што је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: "Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа". Звонко Левентал наводи и да је у својој анализи тадашњег режима Краљевине СХС, њених институција, метода владања и политичког морала, Рајс успео да се уздигне изнад програма и интереса појединих партија и клика - што наравно није олакшало његов положај. Као изузетан пример ерупције Рајсовог незадовољства служи и његов говор одржан крајем 1928. године пред XИ пешадијским пуком "Карађорђе" у Крагујевцу у ком каже: "Сећате ли се још тих јунака који су у лето 1916. године, на малој земљици код Солуна, као рој пчела пали на заставу XИ пука? У то доба један сјајни дух нас је одушевљавао, дух оних који су мртви и оних који су остали у животу, тај дух који се изгубио после рата. Дакако, драги моји пријатељи, они који су данас дефиловали тамо на небу, можда су срећнији од нас које је смрт поштедела. Они не морају да живе у овој рђавој и себичној епохи после рата. Они су отишли са својим идеалима, док смо ми дужни да пијемо горку чашу разочарења. Зашто су наша браћа умрла? Зашто смо се ми борили и страдали? За слободу и за уједињење земље очева, било да су се звали Срби, Хрвати или Словенци. А како смо награђени? Неблагодарношћу и заборавом. После огромних жртава које је спрски народ поднео да би остварио сан предака, он је имао право да мисли да ће убудуће бити само једна странка која све обухвата -странка Отаџбине! Место тога, ситне борбе странака почеле су понова, те ослобођена браћа бацају камен на своје ослободиоце". Рајсово незадовољство и горчина, као и дубоко неслагање са системом вредности који је тада владао буквално су му и дошли главе - умро је 8. августа 1929. године, а узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао. Постоји више верзија о разлозима који су испровоцирали свађу, а преноси се она коју је испричао Рајсов савременик, француски сликар Марсел Амиге у књизи "Сам у правцу Азије". Он каже да је у вили "Добро поље" Рајса "нашао у доста живахној препирци са некадашњим министром Капетановићем који је био познат по томе што се за време рата са целом породицом склонио од свих опасности..." "Тек касније сам дознао шта је био предмет њихове препирке: пут који води поред 'Доброг поља' забрањен је за тешка возила. Да би избегао плаћање трошарине, Капетановић је наредио да кола која су превозила његова дрва за ложење, ипак прођу тим путем, али је господин Рајс тражио да се кола врате и крену цестом удаљеном пет минута одавде...Вероватно се Капетановић до те мере наљутио што ће морати да плати рошарину, да се непристојно понео према Рајсу, пребацујући му да је нико и ништа у овој земљи. Пошто је Рајс уживао велико поштоваје и припадао онима којима су краљеви били интимни познаници, он није могао да поднесе такву увреду, и крв му је ударила у главу. Пао је без свести на ивици пута, док се Капетановић задовољио тим што је позвао Рајсовог момка Јову, а затим се брзо удаљио упућујући претње госпођи Фавра (чија породица је живела с Рајсом), која је дотрчала и жалила се на његово понашање". "Није дуго потрајало. Полиција је била свуда по кући. Краљ је у свом телеграму саопштио намеру да преузме трошкове сахране. Она је била заиста величанствена. Рајсово тело на одру било је циљ правог ходоћашћа. Цео Београд је продефиловао, љубећи ковчег или мало застакљено окно кроз које се видело покојниково лице. Претходно му је извађено срце, које је, према жељи урмлог, однесено на врх Кајмакчалана. Сиромаси у белој одећи,војници у блиставим униформама и елегантни појединци дефиловали су с поштовањем три пута целивајући ковчег", присећа се у својој књизи Амиге. Свега три недеље после смрти испунила се велика Рајсова жеља - пренос његовог срца на Кајмакчалан. "Заветну жељу др Рајса" опевао је Војислав Илић млађи: Кад ми се овде, у земљи српској, заврши стаза животних дана, желим да ми срце почива високо, наврх Кајмакчалана Тог најдичнијег врха Србије, где орли облак продиру, да тамо будем покрај другова које сам глед'о кад умиру... ...Кад српски народ бејаше пош'о у борбу против силе варварске, он нам је журно у помоћ дош'о из живописне своје Швајцарске. Заволео је Србију нашу, своју је судбу са њеном слио, с њом је клец'о, посрт'о, пад'о мада је родом Швајцарац био. Тај витез пера, спомену чијем цело се српство захвално клања, жив се херојски за нас борио, а сада нам, мртав, срце поклања. Према наводима листа "Гезет д Лозан", транспорт Рајсовог срца до Кајмакчалана обавио је његов пријатељ - резервни авијатичарски поручник Сава Микић у пратњи битољског архимандрита Јосифа. Самој церемонији присуствовали су предтставници краљевског двора, бивши француски и српски солунски борци, генерали... "Један по један, представници краља и владе, затим генерали Ранковић и Томић, грађанске власти Битоља, српски и француски пријатељи. Ушли смо у капелу...Повезује нас гробна тишина. Влажних очију читамо на мермерној урни запис ћирилицом, за који се постарало Удружење резервних официра СХС: Овде, у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатеља Срба из најтежих дана, Јунака Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком' нек је слава" У опису сведока церемоније, који се у изјави за лист из Лозане потписао само као Рајсов пријатељ Л.Ц, даље пише: На позив звона и уз лепршање застава отркивају се главе три стотине присутних...Свега неколико метара узнад нас прогрми десет авиона бомбардерске ескадриле. Враћају се двадесет пута да би кишом цвећа засули гробове и велики позлаћени крст изнад нас. Двадесет пута их усисава амбис и односе бесни рафали ветра са висова. Они испуњавају планину својим предивним летом и уздижу наша осећања до пароксизма". Нажалост, почетком Другог светског рата бугарски фашисти су након окупације Македоније поломили мермерну урну и склонили срце Арчибалда Рајса. Рајс је по личној жељи сахрањен на Топчидерском гробљу у Београду, а на Топчидеру му је подигнут и споменик. Једна основна школа у Београду носи његово име, а септембра прошле године у Холу Дома Војске Србије откривено је и обележје у бронзи посвећено Рајсу. На Чукарици, у новом насељу Филмски град налази се улица с његовим именом. Улице с његовим именом постоје и у Обреновцу, Петроварадину, односно Новом Саду, Крупњу, Нишу, Зајечару, Смедереву, Пожаревцу, Бањалуци, Шапцу... И поред више иницијатива да се у вили „Добро поље“ направи музеј посвећен Рајсу, то се до данас није остварило. Према најпопуларнијој електронској мапи Београда ту се данас налази Музеј др Арчибалда Рајса, али га на том месту нема због стамбено-правних питања. У тој кући и данас живе станари који су у њој откупили станове, а власници су за београдску штампу рекли да у кућу стално долазе људи који мисле да је у њој Рајсов музеј. Иначе, Рајс је у тестаменту депонованом у Лозани веома прецизно поделио сва материјална добра, међу којима и куће у Београду и у Скопљу. Вилу „Добро поље“ је оставио Београду под условом да је његови послужитељи и пријатељи, швајцарски пар Фавра и њихова деца, користе док год живе у Југославији. Скопску кућу „Душановац“ оставио је као дар Фавровима, ако се не одселе у Швајцарску. У случају да они напусте Југославију, Рајс је завештао куће српским ратницима који су после рата живели у крајњој беди. "Кућа 'Добро поље' треба да послужи за становање српским официрима некадашње српске војске који су у невољи и инвалиди ратова од 1912. до 1918. године. Моје имање 'Душановац' близу Скопља има припасти Удружењу бивших бораца и резервних официра Краљевине СХС, тако да на њему живе официри из редова српских ратника ако су инвалиди или у невољи", био је прецизан Рајс. Од тога није било ништа, а Београд данас нема ни један музеј посвећен Рајсу. Његова заоставштина ипак је сачувана у "Рајсовој соби" при Криминалистичко-полицијској академији у Београду, школској установи коју је основао управо Рајс. Данас се у Рајсовој соби чувају његови лични предмети, који су чинили неизоставни део његове свакодневице, а посебну вредност у поставци има оригиналан рукопис његовог политичког тестамента "Чујте Срби", као и писаћа машина на којој су откуцани његови редови. Те предмете полицијској академији уступили су наследници Рајсове личне колекције - Никола и Мирјана Гачић из Горњег Милановца. Они су постали Рајсови наследници тако што је њихов деда, Рајсов пријатељ Алфред Фавра, понео из виле "Добро поље" пред Други светски рат. Део Рајсове заоставштине чува се и у музеју који су Гачићи направили у Горњем Милановцу. Ипак, чини се да ће Србија после вишедеценијске неправде, наћи још добрих начина да се одужи Рајсу. Иницијативни одбор у ком су заљубљеници и поштоваоци његовог дела сакупља петицију да се у Пионирском парку постави спомен обележје Арчибалду Рајсу, његова кућа на Топчидеру уреди и претвори у спомен дом, а његово дело "Чујте, Срби" уврсти у наставни програм основних школа.

Прочитајте још:Странац који је дао срце за Србију – Арчибалд РајсШта је Арчибалд Рајс писао у извештајима са фронта?

Извор: Мондо