Прочитајте још:Извор: Курир
УВОД У ПРОПАСТ: Путин запретио Ердогану нуклеарним оружјем, Обама превише слаб да се супротстави "партнерима"
На последњој конференцији за штампу Барака Обаме нико од новинара га није питао - а требало је - да ли је забранио Турској и Саудијској Арабији да нападну Сирију, јер би то питање могло открити како ће се даље развијати ситуација на Блиском истоку. Ако Турска, са стотинама хиљада војника близу границе, и Саудијска Арабија са софистицираном авијацијом испуне своје претње, и у Сирији војно интервенишу да би спасле своје клијенте, који укључују Ал Каидин Нусра Фронт, Русија ће морати да одлучи како да заштити своје војно особље. Извор близак руском председнику Владимиру Путину ми је рекао да су Руси упозорили турског председника Реџепа Тајипа Ердогана да је Москва спремна да користи тактичко нуклеарног оружје, ако буде потребно, да би заштитила своје трупе од турско-саудијског напада. Пошто је Турска чланица НАТО, сваки такав сукоб би могао брзо ескалирати у нуклеарни обрачун пуног обима. С обзиром на Ердоганову мегаломанију и менталну нестабилност, и агресивност и неискуство саудијског принца Мухамеда бин Салмана (министра одбране и сина краља Салмана), једина особа која вероватно може да заустави турско-саудијску инвазију је председник Обама. Али је мени речено да он није био вољан да отворено забрани такву интервенцију, иако је покушао да смири Ердогана разјасни му да се америчка војска не би придружила инвазији. До сада, Ердоган је ограничио директне турске војне нападе на Сирију на прекогранично гранатирање Курда које подржавају САД у северној Сирији. Али је Ердоганов кратак фитиљ можда постао још краћи после терористичког напада у у среду, за које су осумњичени курдски милитанти. Иако не показују никакве доказе, турски званичници сугеришу да су Иран или Русија дали подршку за овај напад. Обама је сад у дилеми јер су многи традиционални савезници САД, као што су Турска, Саудијска Арабија и Катар, били главни заговорници и финансијери сунитских терористичких група унутар Сирије, укључујући и Ал Нусра Фронт Ал Каиде, и у мањој мери - Исламске државе. Сада "савезници" желе да Сједињене Државе ризикују нуклеарни сукоб са Русијом да би, у ствари, заштити Ал Каиду. Ову уврнуту ситуацију је признао и потпредседник Џозеф Бајден током разговора са студентима на Харварду 2014. године, када је рекао да су Турска, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати "бацили стотине милиона долара и неколико десетина, хиљада тона оружја сваком ко је хтео да се бори против Асада. Као резултат, снабдевени су Ал Нусра и Ал Каида, и екстремистички џихадисти који су дошли са стране". Обама није успео да заустави такву стратегију подршке Асадових противника, а сада, како сиријска војска увелико напредује, Ердоганов бес је порастао због изгледа да се његов петогодишњи пројекат помагања сиријских џихадиста урушава. Турска је зато позвала Обаму да подржи ограничену инвазију Сирије, наводно ради стварања "заштићене зоне"у северној Сирији, али овај наизглед хуманитарни план може бити покриће и марш до Дамаска и насилно уклањање председника Асада са власти. Дакле, дилема са којом се Обама сада уочава јесте да ли Сједињене Државе треба да се придруже Турској и Саудијској Арабији у очигледној инвазији Сирије која би спасла делове Ал Каиде. Међутим, изгледа да Обама довољно добро уочава реалност, којој се опиру поједини избезумљени неоконзервативци и либерални јастребови. Речено ми је да је Обама настојао да обесхрабри Турску и Саудијску Арабију да узму ствари у своје руке. На крају крајева, инвазија Турске и Саудијске Арабије и подршка Ал Каиди и другим сунитским побуњеницима би суочила њихове снаге не само против сиријске војске, већ и са с Ираном и Хезболахом - и што је најопасније Русијом, која у Сирији нема довољно трупа да би се супродставила Турској, али која може искористити тактичко нуклеарно оружје ако је потребно да би спасла животе руских војника. Дакле, овде постоји значајна разлика између Обаме и бившег државног секретара Хилари Клинтон, која је јавно позвала америчку војску да успостави "заштићену зону" унутар Сирије заједно са "зоном забрањеног лета." Иако све то звучи веома лепо и мирно, то би заправо захтевало исту инвазију коју сада тражи Турска, и захтевало да ваздухопловство САД елиминише већи део сиријског ваздухопловства и противваздушне одбране. То би био званичан чин рата. Обама је на конференцији за штампу у уторак био упитан о сиријском сукобу, али је то било у типично званичном оквиру који сугерише да је превише слаб у ондосу са Путином. Пет година главни медији у САД нису успели да натерају Обаму да појача интервенцију САД у Сирији и да на тај начин доведе до још једне "промене режима." Ипак, он је остао, упркос супротним доказима, веран омиљеној заблуди Вашингтона да би неки "умерени" опозиционари могли да замене Асада и донесу демократију у Сирију. Сличне заблуде су претходиле катастрофи у Ираку и Либији. Али данас улози укључују и потенцијални нуклеарни обрачун са Русијом - а Турска и Арабија позивају Сједињене Државе да преузму такав егзистенцијални ризик за целокупно човечанство у име очувања наде Ал Каиде и исламских терориста да ће подићи своју црну заставу над Дамаском. Тешко је замислити да је икада неко од спољнополоитичких партнера Вашингтона упутио луђи захтев.
Бонус видео
Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.
портала "Правда" као и ТВ продукцију.
Донације можете уплатити путем следећих линкова:
ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.
Колумне
Слободан Рељић: Како се добија рат против друштвених мрежа
Истраживања показују да малолетници који проводе више од три сата дневно на друштвеним мре...
СИРИЈА ПОСЛЕ АСАДА: Нова нада или ирачки и либијски сценарио!?
Зашто нови шеф Сирије Мухамед ал-Голани и његов тим игноришу израелску агресију?
Вероватно само лењи себи нису поставили питање: зашто нови шеф Сирије Мухамед ал-Голани и ...
Слободан Антонић: Да нас ситно не самељу
Блокадери, онда и данас, у персоналном смислу нису исти, али у структуралном јесу. Већина ...