Правда

Као најновија илустрација ове тврдње може да послужи замешатељство које се створило поводом ратификације најновијег споразума Србије са НАТО-ом. Као прво, хорски се понавља у редовима власти, овај споразум уопште није нов и уопште није лош. Напротив, каже премијер – а за њим то као мантру понављају и сви његови епигони – одличан је! Гарантује заштиту Србима на Косову, и обезбеђује симетрију, то јест омогућује идентична права припадницима наше војске на тлу земаља алијансе. (Па ће ваљда сада наши војни изасланици да похрле у САД, Авијано или Бонстил да „опсервирају” и њушкају НАТО војне тајне?!) Али, пазите сад, чак и ако је дотични споразум са НАТО-ом, којим случајем, лош – то је само зато што су га таквог, лошег, још пре десетак година припремили и усвојили злотвори из Д(О)С-а и ДСС-а. Наравно да увек постоји нека предисторија. Али у свеопштој и намерно произвођеној халабуци, чак и пажљивији пратиоци српских медија (а камоли тек тзв. обични грађани и бирачи) тешко су могли да разаберу како је Србија за нешто више од три године под СНС влашћу, готово криомице, ("у тишини") потписала и/или ратификовала три страховито важна и страховито проблематична споразума са алијансом. По мишљењу пуковника Горана Јевтовића (а њему у овим војним стварима морам веровати макар исто онолико колико сам доскора веровао Мирославу Лазанском), споразуми које је потписала и ратификовала напредњачка власт у многим су сегментима неповољнији по Србију чак и од чувеног „споразума” из Рамбујеа 1999, којим није било предвиђено да Србија добровољно уништава своје оружје, муницију и опрему ни да отвори "НАТО војну канцеларију" усред Министарства одбране. Кључни споразум са НАТО­-ом (Status of Forces Agreement, СОФА) потписан је јануара 2014. године у Вашингтону, од стране тадашњег СНС министра одбране Небојше Родића. Ратификован је у јулу 2015. у Народној скупштини усвајањем одговарајућег закона. Споразум је потписан и ратификован готово у тајности, тако да није било никакве јавне дебате о овој далекосежној одлуци, којом је Србија преузела обавезе из оснивачких уговора земаља чланица НАТО-а потписаних у Вашингтону 1949, Лондону 1951. и Паризу 1952. Дакле, иако формално није постала члан НАТО-а, Србије се СОФА споразумом обавезала на примену уговора и повеља које су до тада важиле искључиво за пуноправне и званичне чланице НАТО-а. Али то, нажалост, није био крај. Након СОФА споразума, Вучићев други министар војни (Гашић) је у јануару 2015. потписао ИПАП споразум, оперативни документ, који предвиђа широк спектар заједничких активности и продубљивање сарадње између Србије и НАТО на готово све сфере у којима је сарадња могућа. Коначно, у септембру 2015. потписан је споразум са Организацијом НАТО-а за набавку и подршку (НСПО) о "сарадњи у области логистичке подршке" и тај споразум је ратификован у скупштини Србије 12. фебруара ове године. Јавност Србије се донекле "пробудила" тек након овог трећег споразума са НАТО-ом, којим је само (дефинитивно?) институционално заокружено неформално приближавање Србије НАТО-у. Хоћу рећи, можда Србија није формално ушла у НАТО, али НАТО у Србију увелико јесте. И управо ово је, свиђало вам се то или не, једна од најконкретнијих тековина три и по године СНС власти над Србијом. Наравно, уз "бриселске споразуме" са Приштином. Све остало је више-мање само пропагандна магла и дим. Реално говорећи, са ова три споразума, Србија, заправо, ни не мора формално да улази у НАТО, јер ионако примењује оснивачке уговоре НАТО-а и потчињава свој суверенитет НАТО стандардима и НАТО команди практично у истој мери у којој то чине и пуноправне чланице ове организације. Иако је у први мах изгледало да је – по обичају – била помало затечена, званична Москва је у року од неколико дана чак два пута "изразила забринутост" због оволиког приближавања и "примицања" Србије НАТО-у. Подсетила је званични Београд на његово зарицање у војну неутралност, те оценила да је на делу "наметање стокхолмског синдрома Србији и српском народу", то јест понижавајуће идентификације са агресором. Констатација је у основи тачна. Али се, ваљда због дипломатских и пријатељских обзира, прећутало да овај стокхолмски синдром Србији не намећу само Вашингтон и Брисел (њихов циљ и њихов интерес је јасан), већ у тој самопонижавајућој операцији, нажалост, кључну улогу игра актуелни режим и његови медијско-политички телали. И ту не помаже никакво медијско спиновање, нити провидан покушај успостављања лажне симетрије у виду поново актуелизоване спремности да се, тобоже, исти (дипломатски) статус додели и руском хуманитарном центру у Нишу.

Прочитајте још:У току је писање лажне историје чији је циљ морално, економско и политичко уништење СрбијеСРПСКА ДЕЦА У СЛУЖБИ УКРАЈИНСКЕ ПРОПАГАНДЕ: Коме пишу писма ученици из Војводине?

Извор: Политика