Правда

У Србији се подцењује најава Хрватске да ће увести редовно служење војног рока јер је још далеко од званичне одлуке. У питању је тек део расправе у саборском Одбору за безбедност и ништа више од тога. Ипак, ову најаву требало би схватити озбиљно зато што је потекла из владајуће коалиције и саборски заступници не би могли тек тако да је изнесу без консултација и договора у врху ХДЗ и државе. Сама идеја се приписује лидерима Моста иако сада фигурира као ствар иза које стоји ХДЗ. Случајно или по договору, идеју су одмах подржали и неки министри и, што је најважније, министар одбране Хрватске Јосип Буљевић. Могло би се рећи да у Хрватској и нема противника увођења редовног служења војног рока сем заступника СДП, где ни њихово противљење није из суштинских него из материјалних разлога. То опет значи, ако се финансијски проблеми превазиђу, одлука ће бити једногласна. У том случају замисао се може реализовати у кратком року с обзиром да неће бити полемике нити дуге расправе у вези с тим. Ако буде притисака да се ова идеја хрватског врха спречи, они ће бити могући само с вана. У садашњим условима, притисци на које би Хрватска уопште реаговала могу доћи једино из САД. А да ли су САД заинтересоване да тако нешто спрече, основно је и једино нејасно питање. Штавише, намеће се озбиљна дилема чија је то уствари идеја, да ли стварно искрена жеља Хрватске, која би се њеном реализацијом увалила у још веће економске проблеме, или је то нова шпекулација САД и НАТО. И једни и други имају јаке разлоге да се замисао реализује у кратком времену, па је за очекивати да ће тако и бити. Оваква одлука Хрватске без претходних консултација са САД и НАТО уопште није могућа. Усташки покрет је у задње време у Хрватској ојачао до еуфорије, која се манифестује свакодневним проусташким испадима и ексцесима. Крила им даје чињеница да су преузели комплетну власт у тој земљи и потпуно се ослободили „комунистичких“ кадрова. Зна се да је један од основна три циља њиховог покрета – Хрватска у границама бивше НДХ (прва два циља – независна држава и етнички чиста Хрватска већ су остварени). Нереално је очекивати да се усташки покрет одрекне ове идеје, јер би то значило да се одрекао саме суштине свог постојања дугог стотину година. Ниједан политичар и ниједна личност у Хрватској, чак и када би хтели, немају моћ да игноришу или коригују ове старе циљеве. Они су јачи од сваког актуелног ауторитета у Хрватској. Ако је усташки покрет могао да истраје на својим идејама деценијама у условима када нису имали државу, зашто би сада одустали када имају државу и снажну подршку најјаче државе и најјаче војне алијансе на свету. Процењују да бољу прилику за остварење трећег циља никад неће имати. САД и НАТО имају ништа мење разлога да Хрватска уведе редовно служење војног рока. Прво, зна се да је недостатак пешадије за шире војне акције ове алијансе највећи и најстарији проблем, такорећи нерешив. Тако би Хрвати могли постати пешадија на једном сегменту „фронта“ НАТО према Русији (што њима не би била новина јер су већ били под Стаљинградом). Друго – што је за нас посебно важно – је што би то био нови облик притиска на Србију са циљем да се одрекне војне неутралности и уђе у НАТО. Порука је прилично јасна, али и прозирна – ми можемо наговорити ваше комшије да вас провоцирају и да вам прете, али их исто тако можемо и спречити. Они желе да Србија схвати да само у њиховом војном савезу може бити безбедна и да ће у супротном бити веома угрожена и на „линији ватре“.

Шта мора да учини Србија?

Нико нормалан не жели и не призива рат, али свака држава која води рачуна о безбедности и будућности мора имати механизме одбране. Проблем је у томе што у садашњим геостратегијским условима ратове не планирају мале земље које их воде. Ратове планирају и иницирају велике силе, а мали се стављају пред свршен чин без могућности избора. Наш интерес који подразумева мир и просперитет велике силе преко ноћи могу помножити са нулом ако је њихов интерес хаос и рат у нашем региону. У садашњој нестабилној ситуацији на Балкану Србија себи не може дозволити да буде наивна. Све приче да опремање, наоружавање и бројчано јачање армија нама суседних земаља које су у НАТО пакту нема везе с нама, него са некаквим програмом и плановима ове алијансе, провидна су превара. Свако заостајање у броју и квалитету наоружања као и у броју обучених и мобилних војника касније се неће моћи надокнадити. Поједностављено речено рат је однос бројки – они толико војника, ми толико; они толико тенкова, ми толико; они толико авиона, ми толико итд. Ствари се могу и поједноставити – све оно што учини Хрватска у погледу јачања војске и борбене готовости мора да учини и Србија. Ситуација мора да се будно прати и да се некаква војна равнотежа одржава, без обзира колико то кошта. То је најачи фактор одвраћања. Све друге варијанте биће далеко скупље за нас. Свако заостајање скупо ћемо платити јер свака процена да смо слаби директно нас угрожава. Наравно да ће то бити велики проблем. Хрвати не само да планирају увођење редовног служења војног рока, него се озбиљно наоружавају респективним оружјем. Поред старих прича о балистичким ракетама, оклопним возилима и авионима, сада је у току реализација увођења у систем наоружања ХВ половних али још увек модерних и респективних хеликоптера типа ОХ-58Д Кајова, наводно као донације САД. Ради се о извиђачком борбеном хеликоптеру са великим могућностима, посебно погодним за уништење тенкова и оклопних возила. Шта радити у таквој ситуацији? Да ли и ми имамо право на помоћ или привилеговану куповину наоружања од пријатеља или би требало да погнемо главу и станемо у ред иза Хрвата и чекамо да нас опрема и увојничи НАТО уз услов да нам они одреде на коју страну ћемо окренути цеви? Јер нашу садашњу војну неутралност Запад види тако да будемо разоружани и потпуно војно инфериорни у односу на суседне земље. Сме ли Србија то себи дозволити и сме ли икоме да верује, посебно оном ко је гура у том правцу? Иако су претње нашој безбедности озбиљне, Србија не сме да наседне на стару прљаву политику штапа и шаргарепе. Ко нам гарантује да наше територије већ некоме нису обећане? Како веровати ономе ко нам систематски чини само зло и нема чак ни у назнакама да ће у будућности бити другачије. Зато, ако би се неко и одлучио да води политику коју зову „паметном“, „разборитом“ или „политиком могућег“, могао би начинити непоправљиву грешку променом садашњег тврдог политичког курса војне неутралности. Има ли стварно логике одрицање од неутралности под притиском и претњама? Притисци, претње и уцене према Србији попримају елементе класчног рекета мафијашких кланова – платите цену и ми ћемо да вас штитимо. Цена је одрицање од оних који нам чине добро и који нас ничим не уцењују, већ само траже да не будемо против њих. Уцена према Србији је тешка јер тражи одрицање од оних који нам све време чине и мисле добро. Одрицање од оних који својим ауторитетом у светским институцијама бране интресе Србије, често на своју штету. Зато би попуштање под притисцима оних који желе да нас ставе под своју контролу било, не само нечасно и срамотно него нерационално са становишта наше безбедности. Ко ће спречити распарчавање и уништење Србије ако се одрекнемо својих доказаних пријатеља и своје војне снаге и способности? Ако је у питању класичан рекет – а ствар је итекако личи – онда није у питању једнократан уступак и цена која се може платити једним потезом унапред. Рекет се плаћа месечно, континуирано. Наше способности да се одупремо дрским и нечасним захтевима у том случају биле би све мање. А шта би могао бити неки од следећих захтева? Могло би се тражити да будемо, као што ће бити Хрвати, пешадија на једном делу „источног фронта“, који се полако али сигурно формира. Сада је време да се упитамо да ли смо на то спремни. Уместо да у наоружавању и војном јачању Србије у складу са понашањем суседних земаља виде јачање наше безбедности и фактор одвраћања од свих типова агресије, па и оне невојним средствима, заговорници уласка Србије у НАТО у томе виде наше звецкање оружјем и провоцирање највеће светске силе. Процењују да тако сами себе угрожавамо и дајемо повода да поново будемо мета њиховог субверзивног и војног деловања. Они наше претке па и новије држaвнике проглашавају будалама јер су се пет пута отворено супроставили или сукобили са највећим светским силама у пуном напону моћи: Отоманском империјом, Аустроугарском, Немачком, СССР (у време Стаљина) и НАТО. Упозоравају да се такве грешке не смеју поновити и препоручују политику Бугарске као шаблон – ко је јачи они су с њим. Не виде или не прихватају као важан аргумент да њихови захтеви и предлози истовремено значе одрицање од своје историје и свог бића, оног што нас чини народом и Србима.

Шта мора да се прати. а шта да се схвати?

Нажалост, свет је данас такав да у 21. веку војна неутралност мора да се брани свим средствима, сасвим могуће и војном силом, због агресивне политике Запада и НАТО. НАТО је опстао под образложењем заштите угрожавања безбедности земаља које га чине и мира у свету уопште. Апсурд је у томе што ће се војна или логистичка машинерија ове алијансе пре употребити против неутралне државе која никога не угрожава и никоме није претња него што ће се употребити на адекватан начин против Исламске државе, која угрожава цео свет. Војна сила НАТО је толика у односу на мале земље да и не мора бити употребљена – довољна је као претња којом се разбија или помало круни нечија неутралност па и независност. Зато је и измишљен термин „мека сила“, који уствари представља модел за нову врсту тихе агресије неоружаним средствима, али где ни оружана нису искључена као крајња мера. Геостратешка ситуација је таква да је мало вероватно да ће нас НАТО поново напасти војном силом, али је итекако могуће да преко неких наших суседа изазове локални сукоб или да нам реалну претњу држи као мач над главом. Да потпаљује и распирује унутрашње сукобе до степена насилних и оружаних. Зато, у циљу очувања војне неутралности и независности, Србија мора да поседује два неодвојива фактора – решеност и способност. Ако само један затаји од наше војне неутралности неће бити ништа. Нису у праву они који кажу да, пошто је Србија војно неутрална, није нас брига и не тичу нас се војне припреме и наоружавање суседних земаља. Камо лепе среће да је тако. Време је да се схвати да Србија није разоружана и да њено ефикасно оружје није претопљено и гажено гусеницама тенкова зато што смо онако изнурени ратовима за некога престављали претњу и опасност. Србија је разоружана зато да би била лак залогај новом начину освајања и управо зато да не би могла бити војно неутрална. Жалосно је што војну неутралност није довољно прогласити, него се за њу треба изборити. Али то је управо тако и чини се да је Влада Србије тога потпуно свесна и због тога дубоко забринута.

О рђавим намерама Запада према Србији?

Када је Хашки трибунал у питању, толико је јасна његова политичка суштина и политика дуплих стандарда да о томе не треба трошити речи. Нико не тражи амнестију одговорних за ратне злочине. Зашто су онда скоро сви који нису Срби ослобођени и амнестирани? Зашто се девет утамничених Срба вратило из Хага у сандуцима пре завршетка судског процеса? Зашто се врше прозирне политичке манипулације овог суда када је у питању привремено пуштање и поновно позивање хашких притвореника? У чијем интересу а на штету стабилности Србије? Није било и нема притиска Запада на Хрватску када је у питању процесуирање ратних злочинаца, па ни оних најпозназијих по злу. Например, најсуровији хрватски злочинац Томислав Мерчеп није никад одговарао иако су му злочини доказани. Некаква суђења Бранимиру Главашу за тешке ратне злочине у Осијеку личе на лакрдију и исмевање жртава. Пети пут се Главашу скида имунитет саборског заступника ради разних судских фарси. Иако су пресуде смешно мале – осам година – ни оне се не извршавају него се увек изнова откривају којекакви пропусти у судској процедури. Четврт века након тешких злочина у логору и мучилишту Лора у Сплиту ухапшен је управник логора Томислав Дујић. Он се 15 година скривао у Сплиту под носом хрватске полиције? Наравно да то није могуће без заштите државе. За тешке злочине над Србима у Хрватској није одговарао нико. Што је још горе, неки су осуђени па ослобођени. Нема ту ништа чудно зато што и највеће злочиначке акције хрватске војске и етничко чишћење никада нису осуђени на Западу. Додуше, ових дана се огласила позната међународна организација Амнести интернешенел, која прати стање људских права у свету, са стидљивим извештајем о дискриминацији Срба и Рома у Хрватској (хвала им и на толико). Дакле, угроженост Срба у Хрватској, као конститутивног народа а затим као најбројније националне мањине, никоме на Западу није привукла пажњу, па ни хуманитарним организацијама, све док није дошла на ниво угрожености Рома, којих је у Хрватској веома мало (опет се нико не пита зашто – због чега, например, нису бројни као у Србији, где уживају потпуне слободе, као што и треба да буде у нормалној земљи). Нема притисака моћног Запада на шачицу шиптарских ултранационалиста на Косову. Заједница српских општина, као минималан захтев Срба на Косову, не може да се формира. Нема притисака да се након толико година суди злочинцима Албанцима који су починили не само тешке ратне злочине над Србима него и морбидне и тешко схватљиве ствари које звуче нереално као да су из хорор филмова, попут организованог вађења органа живим Србима и продаје на западном тржишту. Истраге се наводно воде, судови се формирају, кривци се траже, сведоци нестају, као и други докази, и тако у недоглед. Нема познате западњачке ефикасности као кад су у питању злочини које су починили Срби. Западни свет, под чијом је пуном контролом Хашки трибунал понаша се све време према злочинцима Хрватима и Албанцима као према савезницима које треба заштити, а према притвореним Србима као према непријатељима које треба осудити чак и ако нису криви – тек толико да се зна ко су били добри, а ко лоши момци у југословенским грађанским ратовима. Најновија порука не може бити јаснија. Убијени су наши дипломатски представници у Либији. Нису их убили киднапери, него америчке бомбе. Иако су Американци све време били у току са отмицом, иако су знали локацију на којој се чивају киднаповани Срби, бомбардовали су управо тај логор екстреммиста? Нема ни објашњења а камоли извињења, као што се то радило приликом ранијих грешака њихове авијације (на пример, извињење Кинезима за бомбардовање њихове амбасаде у Београду). И све то уз празне приче да су нам међудржавни односи никад бољи. Влада Србије је у неприлици. Треба их разумети. Свако нормалан жели добре и коректне односе са највећом светском силом и највећом војном алијансом, али је проблем у томе што они диктирају какви ће они бити. Биће добри ако се покоримо и приклонимо, у супротном неће. Нема елемената који би гарантовали да се некоме у датој ситуацији може веровати. Зато Србија своју безбедност и своју судбину мора држати чврсто у својим рукама. Ако се наоружавају други, морамо и ми. Ако други уводе редовно служење војног рока, морамо и ми. Ако оружје и увојничавање није другима скупо, није ни нама.

Прочитајте још:ЛАЗАНСКИ: Верујем патолозима са ВМА. Какве онда доказе тражимо од Вашингтона?Дугин: Срби то могу, Република Српска ће се припојити Србији!НАТО, СОФА, ИПАП и НСПО – да се Срби не осве(с)те

Извор: Нови Стандард