Правда

Да ли је ова интригантна оцена (која асоцира и на добро познато игру речи с почетка деведесетих, кад се некима учинило да ће све бити игра) сасвим тачна? Србија је пре више од две године отворила приступне преговоре, а "отпечаћена" су само два поглавља. БиХ је прошлог месеца предала молбу за кандидатуру, Црна Гора је отворила 22 поглавља за три и по године, Албанија две године има статус кандидата, а Македонија је на тој позицији већ једанаест година. Поређења ради, у државама које су од 2004. улазиле у Унију преговори су трајали најдуже шест година. Словачка, Малта, Летонија и Литванија затвориле су их за непуне три године, четири године требало је Словенији, колико и Бугарској и Румунији, а једино је у случају Хрватске то било шест година. Критеријуми за пријем балканске петорке су, заправо, знатно проширени и пооштрени (уместо 31, сада има 35 поглавља), не само због тога што је ЕУ решила да јој се грешке не понављају, као с проширењем 2007, већ и због тога што се и сама најпре нашла у институционалној, затим у финансијској, а онда и у мигрантској кризи. Отуд се одавде у последње време чују и поруке да није више привлачна као што је била. Саговорници истичу, међутим, да садашња ситуација није нова, већ да је мигрантска криза постојећем сету проблема додала "само још једну димензију", јер на Балкану нема институција изграђених по евростандардима, нити је ово подручје економски спремно за Унију. Маја Ковачевић, доцент на Факултету политичких наука, сматра да теза о глуми региона може да се брани и на случају Македоније, у којој током толиких година тежња за евроинтеграцијом није довела до тога да та земља добије стабилну, демократску власт и функционалне институције, затим БиХ, у којој прокламована тежња ка чланству није довело до већих помака, али и Црне Горе, у којој толике године наводне борбе за чланство у ЕУ нису довеле ни до промене власти. "Могло би да се каже да се у Србији примећују помаци, али велико је питање колико је ту заиста реч о посвећености друштва и државе, а колико о обезбеђењу политичке позиције онима који су на власти", мисли Ковачевићева. Она каже и да Унији у скорој будућности не одговара пријем земаља нашег региона. "Ако би јавно рекла да у наредних десет година нема проширења, онда би изгубила моћ условљавања којом ипак покушава да мења ствари на Балкану", наглашава, у уверењу да је ипак могуће и без чланства и без процеса приступања изградити озбиљну економију која би била тесно повезана са ЕУ. "Ако имате исте стандарде, наравно да ћете олакшати пословање. А да ли ће страни инвеститор доћи, то не зависи само од тога да ли сте у процесу приступања, него и од тога да ли заиста имате озбиљно окружење. Наравно да ће инвеститор из Немачке пре доћи овде него у Тајван, јер му је јевтиније", објашњава. А да ли онда ЕУ има "морално право" да поставља услове? "ЕУ се у односу на Србију и друге земље региона понаша као што би се понашала свака велика сила у односу на мању земљу – покушава да добије што више, а да да што мање. А на нама је да покушамо да се изборимо да добијемо што више", истиче Ковачевић. Извор близак бриселским круговима сматра, пак, да је садашња ситуација у процесу проширења гора него икада, јер се економска и политичка криза прелила из ЕУ на регион. Истовремено, овдашње политичке власти нису биле у стању да развију самосталне алтернативе, пре свега око социоекономског развоја. "Разлог застоја у проширењу није то да се неко претвара, него је економске природе", каже и објашњава да се земље региона од 2008. удаљавају од ЕУ. "Ако не можете да приближите свој економски систем макар просеку ЕУ, онда немате ни подлогу на основу које правите међусобно приближавање", истиче и конкретно наводи да је незапосленост на Балкану готово двоструко већа него просечна незапосленост у ЕУ, затим да све ове земље имају БДП по становнику испод трећине просека ЕУ, као и да њихова задуженост расте. "А оно што је кључно јесте да отворен економски систем у којем простоји слобода кретања робе и капитала балканске земље не могу да издрже. Јер, да би плаћале увоз, пензије и социјалне обавезе, све се те земље задужују и њихови дугови врло брзо расту. Другим речима, постојање политичког и економског система у тим земљама плаћа се кроз задуживање, што води у грчки сценарио, до тренутка кад то више неће моћи да се отплаћује", његово је мишљење. Саговорник подсећа и на истраживање Светске банке, од пре неколико седмица, које показује да би земље у региону морале да имају просечан годишњи раст од шест одсто да би до 2030. достигле просек ЕУ (у Србији се за ову годину прогнозира раст БДП од 1,8 одсто). "Већ досађујем људима, говорећи: немојте да губите време причајући о институцијама и о корупцији, већ погледајте основне цифре и модел економског развоја који постоји у ЕУ и видећете да је то кључни проблем, и Србије и свих других", наглашава бриселски извор.

Прочитајте још:Шешељ: Сама мисао о Србији у НАТО-у је злочиначкаРашковић Ивић: Срећа је слободна Србија, складна породица и Косово и Метохија у Србији

Извор: Политика