Верује се да је државни удар у Турској известан, а власт у Анкари је преузимање контроле над листом Заман објаснила управо таквом опасношћу. Пише: Синиша Љепојевић
Лидери Европске уније, суочени са дубоком и вишеслојном кризом и неспособношћу да пронађу одржива решења, све више се уплићу у спиралу понора те европске интеграције. Најновији, до сада вероватно најнепријатнији пример је наговештај договора са Турском о избеглицама из ратом опустошених земаља. Није извесно шта ће на крају и бити од тог договора, али сам његов наговештај открива да се ЕУ са Турском упустила у законом забрањену трговину људима. Вероватно нико у Европи никада није ни слутио да ће ЕУ, која је целом свету делила и још увек дели лекције о хуманости и поштовању права, доспети до тога да и сама постане трговац људима и њиховом несрећом. Према нацрту договора, ЕУ ће директно из Турске преузимати избеглице по следећем принципу: када једног илегалног мигранта врате из Грчке и Турска га прихвати, онда ће један који је већ у Турској путовати за Европу. Али не било који него само онај ко је из Сирије, а о томе ко је из те земље а ко није, одлучиваће Турска. И тако практично у недоглед, а за ту услугу Турска ће у наредне две године од ЕУ добити шест милијарди евра. То такође значи да ће у ЕУ доћи стотине хиљада нових избеглица, барем до децембра 2018, када би договор требало да престане да важи. Делује као „скривена камера“, али то су пуних 12 сати у Бриселу договарали лидери ЕУ са председником владе Турске. То је чиста трговина људима и то за велике паре пореских обвезника ЕУ. Уз то, тиме се уопште не зауставља прилив избеглица, оне ће и даље долазити, али наводно сада легално, и ко ће ту част да добије, одлучује Турска. То је прљав посао, а лидери ЕУ су поручили јавности да је направљен „искорак у добром правцу“ и да је „окончана избегличка криза“. Али, то није све. Турска је, да би ту трговину људима прихватила, тражила не само више новца него и да се убрза њен пријем у ЕУ и да се до јуна укину визе за њене грађане. И то је наводно прихваћено, јер је део „избегличког пакета“. Турска је практично уценила ЕУ и европски лидери су упали у ту замку и прихватили уцену.
Уговор о избеглицама је криминалан
Сада наводно експерти – бриселски људи без лица – раде на детаљима договора, а лидери ће се поново састати 17. и 18. марта да одлуче шта ће и како ће. Потом следи изјашњавање власти држава чланица, а за сада је, како тврди Будимпешта, мађарски премијер Виктор Орбан ставио вето на договор. То у Бриселу није саопштено. А немачки канцелар Ангела Меркел је прихватила идеју договора, али тврди да о пријему Турске у ЕУ „нема говора“, о томе се неће разговарати. Проблем је и укидање виза за грађане Турске. Председник Француске Франсоа Оланд је рекао да за то постоје 72 услова, које Анкара мора да испуни. До јуна? Мало вероватно. Уз то, Шенгенска правила – значи јединстени принципи виза и кретања – практично више не важе јер је осам од 26 чланица тог система већ суспендовало Шенген и увело националну контролу граница. Другим речима, судбина договора је крајње неизвесна и није јасно шта ће на крају бити. Неизвесност, поред политичке, додатно оснажује и правна судбина договора. Према већ изнесеним анализама Уједињених нација и организација за заштиту људских права, договор са Турском је противзаконит. Он је у сукобу не само са међународним конвенцијама него и са правом саме ЕУ. Забрањена је дискриминација, што је у овом случају флагрантна, јер издваја само Сиријце. Други немају таква права, а није дозвољено ни групно протеривање оних који траже азил, што предвиђа договор са Турском, а реч је о протеривању из Грчке. Све је то по законима ЕУ забрањено а лидери Уније „поносно“ саопштавају да су направили искорак. Није извесно ни да ли ће бити шест милијарди евра, колико је тражила Турска. Прошлог октобра је, према сличном договору, Турској обећано три милијарде, али до сада ни један евро није уплаћен. Посебан проблем је, што је такође правно питање, на који начин ће Турска одлучивати ко ће бити пребачен у Европу, а ко неће. Који су то механизми у турској државној инфраструктури којима ЕУ треба да верује и да се на њих ослони. Познат је степен корупције и јавна је чињеница да се сиријски пасош може купити на неколико места у Турској.
Прети ли војска Едрогану?
Све изгледа невероватно и, како је рекао један енглески коментатор, „грозно“. Али мало је вероватно да су сви ти актери – од турских до европских – блесави и луди. Или, барем нису сви. На тренутак се може помислити да се Турска мало преиграла, а да европски лидери немају избора. И та помисао такође не пије воде. Турска јесте у незавидној ситуацији, уплела се у регионалну игру, за коју ипак нема довољно капацитета, а на домаћој сцени се проблеми само гомилају, од политичких до економских. Лидери ЕУ веома добро знају с ким имају посла и свесни су, наравно, шта чине овим договором, без обзира на неспособност и панику у којој се налазе већ извесно време. Намеће се уствари питање ко је стварни аутор договора и под чијим је то тако јаким притиском ЕУ пристала на те понижавајуће услове. Општи је утисак да се Турска већ извесно време, најблаже речено, неразумно понаша, и да је тиме сама себи створила огромне проблеме, а у проблемима људима може свашта пасти на памет. Али, упркос томе, власт у Анкари ипак није потпуно изгубила памет и сигурно је да не би на такав начин уцењивала ЕУ да нема нечију подршку и чак инструкције. Упркос свом огромном потенцијалу и природној важности, Турска је још увек држава клијент. Врло је вероватно да та иста сила врши притисак и на лидере ЕУ, који немају снаге да јој се одупру, као ни много пута до сада у разним другим случајевима, и да се прихватањем начелних договора само покушава купити време. И код те велике силе и код домаће јавности. Опште је уверење и у ЕУ и у целој Европи да је такозвана мигрантска криза амерички пројекат, чији је реализатор Турска. Да, реч је о Америци. Али у овом случају срамног договора ЕУ и Турске можда и Америка кроз свој притисак такође купује време. Јер унутрашња ситуација у Турској се веома брзо компликује, пре свега економска и политичка, па би у тој земљи могле да се десе неке (не)очекиване промене. Треба подсетити да Турска има историју државних војних удара, а тренутно је тешко видети на који начин би та земља могла да изађе из зачараног круга у који се уплела изузев таквог једног драстичног потеза. Често се сада говори како је председник Турске Реџеп Тајип Ердоган минулих година „десетковао“ војску, ухапсио око стотину генерала и пуковника, па војска нема више некадашњу снагу. Хапсио јесте, али изгледа да војску још није сломио. Недавно је један западни дипломата приметио да, када разговара са турским дипломатама, па онда са високим војним официрима, има утисак да те две групе долазе из две различите земље. Толико се њихови ставови разликују. Многи хроничари верују да је државни удар чак врло вероватан, а власт у Анкари је преузимање контроле над читаним листом Заман објаснила спречавањем државног удара. Иронија је да би такав развој одговарао и Америци и ЕУ. А онда, што кажу Арапи, „други дан, друга нафака“.
Прочитајте још:
Извор: standard.rs
