Ко би то помислио? Изгледа као да Кинези и не морају више да играју. Само треба да чекају да противник окружи самог себе. Пише: Пепе Ескобар, Counterpunch
Почетком ове недеље је прва кинеска трговачка железничка композиција са 32 контејнера, након проласка кроз Казахстан и Туркменистан, стигла у Техеран после 14-дневног путовања које је започело у огромном складишту у граду Јиву у источној Кини. Ово је путовање дугачко 10.400 километара. Важно је поменути да је оно најмање 30 дана краће од поморске руте која од Шангаја води до Бандар Абаса. А још увек не говоримо о брзој железници, која ће за неколико година бити изграђена од источне Кине до Ирана и даље до Турске и Западне Европе, и која ће омогућити да композиције са 500 контејнера прелазе евроазијске дистанце муњевитом брзином. Када је Мохсен Поур Сејед Агаеи, председник Иранске железнице, приметио да „државе на Путу свиле настоје да оживе стару мрежу трговачких путева“, једва да је додирнуо површину нечега што представља процес од кога се тресе читава планета. Кинески председник Си Ђинпинг је већ прошлог месеца посетио Иран – он је био први светски лидер који је то учинио пошто су укинуте нуклеарне санкције. Након тога су земље наследнице некадашњих сила на Путу свиле – империјалне Персије и империјалне Кине – потписале споразуме о билатералној размени вредној 600 милијарди долара током следеће деценије. А то је само почетак.
Трговачки ратови и ваздушне/поморске битке
Да би овај далекосежни процес сагледали из одговарајуће стратешке перспективе, из кинеског угла, добро је подсетити се веома важног говора који је претходног лета одржао генерал Чиао Лианг на Одбрамбеном универзитету, највишој кинеској војној школи. Лиангове формулације као да долазе из уста самог змаја – Сија лично. Руководство из Пекинга процењује да се САД неће одлучити за директни рат против Кине у следећих 10 година. Обратите пажњу на временски оквир: 2025. година је година у којој Си очекује да ће Кина постати „умерено просперитетно“ друштво, што представља део обновљеног кинеског сна. А Си би у том случају испунио своју улогу – и уживао у слави коју је пре њега имао само Денг Сиаопинг. Тајна за следећих десет година, онако како је види генерал Лианг, састоји се у томе да Кина обнови своју економију (што је у току) и интернационализује јуан. То подразумева стварање свеазијског пакта о слободној трговини – који очигледно није амерички ТПП (Транспацифичко партнерство), који искључује Кину, већ кинески РЦЕП. Генерал Лианг директно повезује интернационализацију јуана са нечим што превазилази Нови пут свиле, или Један Појас/Један пут, како га означава званична Кина. Он говори о Североисточном азијском споразуму о слободној трговини, али оно што је уствари у игри и на шта Кина циља је трансазијски споразум о слободној трговини. Последица тог „таласног ефекта“ ће поделити свет: „Ако само једна трећина глобалног новца буде у рукама долара, како ће америчка валута задржати свој водећи положај? Да ли би САД са таквом рупом, остављене без монетарног лидерства, могле имати глобалну доминацију?“ Очигледно је залазак долара кључно питање; према руководству из Пекинга, изнад „скорашњих неприлика“ Кине се „надвија сенка САД“. Ту на сцену ступа америчка „азијска осовина“. Пекинг јасно препознаје њен циљ као намеру да се „избалансира моменат кинеске растуће снаге у данашњем тренутку“. А то води до дискусије о некадашњем концепту Битке Ваздух/Море (који се сада развио у новог мешанца) а који Генерал Лианг квалификује као „нерешиву дилему“ за САД. „Та стратегија превасходно рефлектује чињеницу да америчка војска данас слаби“, каже Лианг. „Америчке трупе су некад сматрале да би против Кине могле користити ваздушне ударе и Морнарицу. Сад су САД свесне да ни Ваздухопловне снаге, ни Морнарица не могу да обезбеде предност против Кине“. Већ је сам претходни став довољан да дефинише перспективу целе ове бурне игре мачке и миша између кинеског напредовања и америчких провокација у Јужном кинеском мору. Пекинг је веома свестан да Вашингтон не може „неутралисати неке предности које је остварила кинеска војска, као што су способност да се униште космички сиситеми или нападну носачи авиона. САД морају да следећих 10 година искористе како би покушале да развију напредније борбене системе за неутрализацију кинеских предности. То значи да Американци морају да одложе планове за рат за 10 година.“
Очекујеш рат? Осмисли план!
Значи, неће бити великог рата до 2025, што даје Сију и Кинеској комунистичкој партији слободу да напредују као незаустављива сила. Посматрачи који прате потезе Пекинга у реалном времену означавају ово напредовање као нешто „што одузима дах“ и „призор који треба видети“. Вашингтон цео процес прати без способности да га у потпуности разуме. На почетку године мајмуна, КПК, под Сијевим вођством је пустила у оптицај сензационални хип-хоп видео цртаћ који је постао мегавиралан. Када је у питању кинеска мека моћ, овај цртаћ је Сијев начин на који је своју 10-годишњу платформу, до 2023. године, најавио масама. Сада наступају Четири Разумевања:
- Развити „умерено просперитетно друштво“ (што у смислу БДП значи доходак од 10.000 долара по глави становника;
- Продубљивање реформи (посебно економског модела);
- Владавина права (што суштински значи спровођење закона онако како га види КПК);
- Елиминација корупције у КПК (дуг и континуиран процес).
Ништа од овога не подразумева имитацију западног модела; сасвим супротно, кинеска концепција само показује да Пекинг парира западној мекој моћи у свим доменима. А затим, неизбежно, сви путеви воде ка Једном Појасу, Једном Путу. Па ипак Генерал Лианг види овај процес као алтернативу глобализацији, „правој америчкој глобализацији“, коју означава као „глобализацију долара“. Он и вођство из Пекинга не виде кинески пројекат Један Појас, Један Пут као „интеграцију у глобални економски ситем. Рећи да ће долар наставити своју глобализацију представља неразумевање кинеских намера. Као растућа велесила, Кина види Један Појас, Један Пут као иницијални степен кинеске глобализације“. Израз „радикално амбициозан“ чак ни приближно не описује овај план. Исто толико колико Један Појас, Један Пут представља спољашњи вектор кинеског сна, решеног да трговински и привредно интегрише целу Евроазију на бази која свима обезбеђује корист, он је такође и „далеко најбоља стратегија са којом Кина може да иступи. Он је безбедносна стратегија против источних потеза САД.“
Слободан да окружиш самог себе
Сад све постаје јасно и показује оно о чему сам писао од тренутка када је идеја Једног Појаса, Једног Пута првобитно лансирана. Ово је кинеска „безбедносна стратегија против премештања тежишта политике САД на исток: ти гураш у једном правцу; ја се крећем у супротном правцу. Зар ме ниси ти принудио на овакав корак? Ја идем у правцу запада, не зато што желим да те ескивирам или што те се плашим, већ зато што ћу тако на паметан начин да ослабим твој притисак у правцу истока“. Добродошли у свет у коме Кина ствара западну осовину. Као што се могло предвидети, генерал Лианг се радије концентрише на војне, а не на трговинске аспекте. Тешко да је могуће целу ову ствар саопштити јасније. „Будући да је кинеска поморска снага још увек мала, први избор пројекта Један Појас, Један Пут био би да се такмичи на копну“, каже Лианг. Он оквир новог такмичења види као „појас“ трајекторија Новог пута свиле; а то води до забрињавајућих још увек нерешених питања о „експедиционим способностима“ кинеске армије. Генерал Лианг не даје детаљан одговор у вези са овим такмичењем са САД кад се ради о појасу Новог пута свиле. Оно у шта је он сигуран је да су „бирајући Кину као свог ривала, САД изабрале погрешног противника и погрешан правац. Зато што у будућности прави изазов за САД није Кина; то су саме САД, а САД ће саме покопати себе“. А како ће се то догодити? Узрок ће бити финансијски капитализам; све подсећа на то као да је генерал Лианг читао Мајкла Хадсона или Пола Крејга Робертса (што сигурно и јесте радио). Он примећује како су „преко виртуелне економије САД појеле све профите капитализма“. Како ће изгледати ова „сахрана“? Њу ће оркестрирати „Интернет, информациона хипертрофија и облаци“ кад буду „доведени до екстрема“ и кад буду „добили сопствени независни живот и супротставе се влади САД“. Ко би то помислио? Изгледа као да Кинези и не морају више да играју. Само треба да чекају да противник окружи самог себе.
Прочитајте још:
Извор: standard.rs (Превео: Иван Т. Лукић)