Правда

Одмах након Другог светског рата, САД и савезници настојали су да поврате изгубљене западне колоније, од којих су многе искористиле рат у Европи да постану независне од својих дугогодишњих колонијалних господара или у крајњем случају да започну конфликте који ће их на крају довести до независности. Вероватно најпознатији је Вијетнамски рат. САД су се укључиле у распарчавање фрацуске Индокине по цену четири милиона живота изгубљених у рату који је запалио не само Вијетнам него и добар део Југоисточне Азије, укључујући Камбоџу, Лаос и Тајланд. Вашингтон је организовао тајне пучеве и бруталне побуне широм света, од Блиског Истока до Централне Америке. Као да ово само по себи није довољно хаотично, циљ је увек била деструкција независних земаља и стварање марионетских држава. Те државе укључивале су шахов Иран, Саудијску Арабију, већину, ако не и целу Западну Европу и неке од дуготрајних аутократских режима на Блиском Истоку, све док из овог или оног разлога нису пали у немилост Вашингтона. Глобализација је требало да буде поредак огромних међузависних система којима би се управљало из међународних институција креираних по калупу САД, или, конретније, по калупу специјалних интересних група које су одавно преузеле америчку судбину у своје руке. Међутим, концепт глобализације као да је занемарио прилагођавање рапидном технолошком напретку у сфери производње и информационих технологија. Остало је јако мало стварно међузависних система који одржавају овакву визију глобализације, при чему су код многих трошкови вештачког одржавања у сталном порасту. Идеја коришћења санкција за „исцрпљивање“ земље њеним изоловањем из међународног поретка показала се мање или више импотентном на примеру држава као што су Иран или Северна Кореја, које су деценијама опстајале у условима ускраћености свега осим ваздуха и гравитације. Заиста, државе разумеју вредност самосталности не само у политичком смислу већ и по питању основних потреба сваке самодовољне државе. Недавно искуство са западним санкцијама натерало је Русију не само да се окрене Истоку већ и ка самој себи, како би обезбедила испуњење сопствених интереса и пребродила санкције које се у потпуности ослањају на концепт „глобализације“. Ова тактика „штапа и шаргарепе“ којом се међународни поредак кроји по мери Вол Стрита и Вашингтона постала је мање ефикасна, а неке грубље и мање елегантне методе западне геополитичке праксе добиле су значајнију улогу на глобалној позорници. Испоставља се да ће се – ако већ не може управљати поретком изграђеним на концепту глобализације – Запад окренути стварању међународног поретка изграђеног на принципу хаоса. Униполарна геополитичка идеја која подупире глобализацију доживела је велики пад. Државе више не желе да бирају између егзистенције у усамљеничкој изолацији и социоекономској атрофији, са једне, и подчињености постојећем међународном поретку, са друге стране. Уместо тога, бирају да се повезују са растућом заједницом коју запад назива „отпадничким државама“. Ова листа је толико нарасла да би се могло догодити да убрзо САД и Западна Европа остану једини чланови пропалог међународног поретка. Права опасност за мегаломанску глобалну империју лежи у чињеници да свет заједничким снагама полако почиње да излази из њене сенке, крећући се самостално ка релативном миру и просперитету. Да би се спречио овај развој догађаја, сведочили смо покушајима спречавања и уништења клице мултиполарног света. У Европи, избегличка криза се користи за поларизовање европског друштва и као изговор владама за подизање интерних овлашћења и вођење будућих ратова у инстранству. Дуж граница Европе, суочене са Русијом, сваки балансирајући акт бивших совјетских територија усмерен на очување неутралности и коришћење предности повезивања са Истоком и Западом претворен је у отворени рат. Широм Северне Африке и Блиског Истока, свака нација која покаже и најмањи знак суверености суочи се са покушајима подривања и државног пуча. Више и није циљ стварање одрживих вазалских држава, већ балканизација и уништење као пример осталима да никада не противрече западним интересима у региону. То се могло видети у Либији, Сирији, Ираку и Јемену, у којима ниједна од група које су подржавале САД у стварности никада не би могла да управља функционалном државом. У Азији свака држава коју је Вашингтон означио као потенцијалног клијента у будућности суочава се са сменом власти, а њихови лидери, дуго подржавани од САД, одлазе у егзил или у затвор. Тамо где ови политички гамбити не успевају долази до наглог пораста насиља и јачања терористичких група које чак и не припадају тим регионима. „Завади па владај“ је геополитичка максима којом се царства руководе од почетка писане историје човечанства. Кад Британци нису могли да покоре одређену територију ван домашаја њихове империје, они би је завадили, па уништили. Девастирана држава коју је могуће пљачкати и газити можда није пожељна као лојалан клијент за британског намесника, али је у сваком случају боља од џепа националне суверености који би служио као пример успеха у супростављању Великој Британији. Данас, кад је јавност генерално добро упозната са оперативним шаблонима и карактеристикама модерне империје, идеја стварања клијентистичке државе постаје све теже изводљива. Такве државе имају малу шансу да буду прихваћене од стране локалне популације, која уз минималне напоре може да се побуни чак и против најиздашније финансираних сатрапа. Глобализација је захтевала производњу све већег броја илузија да би људи држали у уверењу неопходности постојања глобалног поретка – под контролом удаљених интересних група – који омогућава функционисање оног што данас, уз напредну технологију, може да се оствари и на државном или чак локалном нивоу. Сада им само преостаје да сеју хаос како би спречили људе да овладају тим технологијама на нижим нивоима и да им потпаљивањем међусобних размирица одвлаче пажњу, а све то да би западна глобална хегемонија трајала што је могуће дуже. Империја изграђена на принципима хаоса не може потрајати. Хаос као и међународни поредак глобализације која му је претходила служи се илузијама и манипулацијама да би опстао. Нажалост, распиривање хаоса много је лакши посао од убеђивања у непостојећу међузависност система глобализације. Државе које ће наћи пут из хаоса су оне које су због њега највише пропатиле. Њихови лидери су препознали потребу затварања вектора кроз које запад храни хаос унутар њихових граница, што укључује социоекономску неједнакност, пропаганду и невладине организације, које се спонзоришу из иностранства, и, наравно, екстремистичке групе, које се користе за извођење терористичких аката и пропагирање свих врста хаоса. Русија и Кина су се више од свих бавиле стварањем алтернатива не само за државе које не пристају на западне уцене већ и алтернатива униполарном свету, који Запад покушава да створи. И једна и друга држава гледају да на домаћем и међународном плану утабају пут за земље које су спремне да превладају хаос и окрену се систему широке равнотеже снага. Суочена са западним санкцијама Русија је приморана не само да производи сирове материјале за извоз већ и да развија капацитете за производњу готових производа. Чинећи то, она отпочиње процес који америчкој игри санкцијама даје ефекат бумеранга. Иако многи верују да Вашингтон управља америчком политиком, не би требало занемарити улогу Волстрита. Пропорционално смањењу обима корпоративне трговине на Вол Стриту, смањује се и његов утицај на глобалну политику. Земље бирају са ким ће да тргују уместо да им се то намеће бесмисленим системом глобализације, који омогућује одређеној групи људи да има више контроле не само над оним што купују и продају већ и о начинима и месту потрошње њихових природних ресурса. Будући да је Царство хаоса у завршној фази пада, а нови мултиполарни светски поредак у настајању, једино остаје питање да ли хаос може да руши брже него што мултиполарни поредак успева да гради? У сваком случају ради се о веома неизвесној трци, која ће обе стране терати да повлаче све више потеза који са собом повлаче ризик од конфронтације незамисливих размера.

Прочитајте још:УМЕЋЕ РАТОВАЊА: Кинези су већ победили САД!Има рата, нема рата

Извор: standard.rs/journal-neo.org