Правда

Са своје стране, шеф одбора израелског Кнесета за спољне послове и одбрану, Цачи Ханегби, иначе члан владајуће Ликуд партије премијера Нетанјахуа, каже: „Нисам сигуран – или бар не знам – да изјава председника Путина није изненадила све стране, укључујући и Израел“. А Јерусалим пост цитира неименованог „високог израелског званичника“ да „Израел још увек у потпуности не разуме шта стоји иза Путиновог изненадног саопштења“. Ако су чак и пословично изванредно обавештени Израелци били наведени да јавно признају да их је руски потез изненадио, онда се цео подухват мора сматрати бриљантно обављеним послом. То је знак да је координација унутар одговарајућег одбрамбено-обавештајног апарата беспрекорна, да су командне везе са врхом државе непробојне за спољне „интересенте“, да је сам врх државе, односно врховни командант, сигуран, чврст, и одлучан. Управо онако како споља и делује. И, једнако важно за супарнике – да се слична „изненађења“ могу десити и у будућности. Руска дипломатија се у свим јавним форумима залаже за транспарентност и предвидивост акција глобалних актера, али је, у непредвидивом свету, Русија више него спремна и способна да ухвати ривале, или како то Владимир Владимирович воли да каже – „партнере“ – на кривој нози кад год посегну за туђим. То уноси немир и додатну дозу неизвесности у, по правилу агресивне планове „партнера“ и њихове редове, тера их да мере више од двапут пре него што пресеку, да им се причињавају утваре, што им све додатно усложњава и поскупљује живот… Наравно, ово није нова појава. Сетимо се, на пример, „учтивих људи“ у зеленим униформама без ознака на Криму, коју су беспрекорно, под носом Запада, у никад до краја докученој дискрецији обавили историјски посао враћања полустрва матици за свега 24 дана или, пак, самог почетка руске интервенције у Сирији, која је, иако у потпуности међународно-правно легална, опет представљала изненађење за практично све заинтересоване стране. Срећом за остатак света, за разлику од шок-терапија које практикују западни глобалисти, после руске пацијент још увек има изгледа да преживи. Јер, изгледи за мир у Сирији, или бар за политичко решење, су неупоредиво бољи него што су били 29. септембра 2015, дан пре званичног почетка руске интервенције на позив легалне сиријске владе. Међутим, треба подсетити да потребе за руском шок-терапијом не би ни било да није било креатора „доктрине шока“ и теорије „креативног хаоса“ који је требало да преобликује Блиски исток у облик који одговара интересима глобалиста који управљају САД и њиховим савезницима. Управо је забринутост због наглог ширења Исламске државе, Нусра фронта и осталих радикалних исламиста, не само у Сирији и Ираку, већ и према Кавказу, навела Касима Сулејманија, легендарног команданта елитник Кудс јединица Иранске револуционарне гарде, да тајно посети Москву у августу 2015. и помогне у убеђивању Руса да је њихова интервенција нужна. А кључ дотадашњих војних успеха исламиста у Сирији лежао је у практично отвореној подршци коју су добијали у логистици, оружју, опреми и обуци од америчких савезника Турске, Саудијске Арабије, Емирата и Катара, као и од саме ЦИА – која је водила програм обуке и наоружавања „умерене сиријске опозиције“, од које је највећи део волшебно завршио у редовима исламиста, заједно са оружјем. Једну од најцрњих тачки америчког уплитања у сиријски сукоб вероватно је представљала одлука у јесен 2013. да се Саудијцима прода 15.000 противтенковских ракета, које су Саудијци затим усмерили у руке наводних сиријских „умерењака“, а на првом исламиста Ал-Нусра фронта. Не треба, на крају, заборавити и то да су, према сведочењу ни мање ни више него Мартија Ахтисарија, Руси још 2012. били спремни да пристану на преговоре. И нешто после тога, у јуну 2012. пропао је још један мировни споразум, управо због западног инсистирања да Асад мора да оде. То је, уосталом, била и Обамина крилатица на самим почецима сиријског серијала тзв. Арапског пролећа, у августу 2011. када је изјавио да је „за добро сиријског народа дошло време да се председник Асад склони“, што је позив који је од разних западних, турских и арапских лидера поновљен више пута током следеће четири и по године крвавог грађанског рата, који је однео око четвртину милиона живота, узроковао више милиона избеглица, и разрушио претходно мирну и релативно просперитетну земљу. Тек сада, после легалне руске интервенције, утихнули су, бар за неко време, једногласни позиви САД и њихових сателита да Асад мора безусловно да оде. Наравно, искључиво због чињенице да им је руска војна сила избила главну, радикално-исламистичку батину из руку, беспоштедном ваздушном кампањом уз помоћ које је сиријска армија повратила значајан део окупиране територије. Но, из искуства знамо да Запад никад не дозволи да добро примирје буде улудо утрошено – то је увек прилика за одмор, прегруписавање, обнову залиха и арсенала. Они се, једноставно, не предају тек тако. То и Руси знају, и сигурно немају илузија да ће се све тек тако „добро свршити“. Рат ће се сада само водити другим средствима, и они су осигурали најбољу могућу позицију за његове следеће фазе. Али то је посебна тема. Када је Хилари Клинтон у октобру 2011. сазнала да је Моамер Гадафи зверски убијен, изговорила је сада већ чувену реченицу: „Дошли смо, видели, и он је умро“. Као што је умрла и Либија. Руси су 30. септембра 2015. дошли у Сирију, видели – и Асад и Сирија су, још увек, живи. Разлика није у ефикасности, већ у цивилизацији. За коју би, у западном случају, Ганди засигурно и данас изјавио да, тек, звучи као добра идеја.

Прочитајте још:СТРУЧЊАК ЗА БЕЗБЕДНОСТ: Путин је избегао замкуЕКСКЛУЗИВНО ЗА ПРАВДУ: Ердоган и Сулејман ВеличанствениДа ли су Србија и Русија спремне једна за другу?

Извор: Фонд стратешке културе