Правда

Већ су до 11. новембра покупили све попове у околини Ниша и под изговором да их воде у заточеништво у Бугарској, потерали су прву групу према Белој Паланци. У предвечерје су стигли у ову варошицу, ту су се мало задржали и наставили пут према Пироту, али код Кременице, првог села изнад града, нису наставили друмом кроз село већ су скренули пољским путем према усеку и вододеринама места званог Јанкина падина, одакле почињу шуме. Груја Тричковић из Кременице који је у време тог догађаја имао деветнаест година, а био је у селу јер је због урођене инвалидности ослобођен приликом мобилизације. Казивао је потом да су сељаци већ били у првом сну када се зачула кратка митраљеска и пушчана паљба, а за њом повремени појединачни пуцњи. Село се узбунило, али нико није смео да напушта насеље због строге окупаторове наредбе. У близини се нашао стари Јонча Антић, који је видео да се приближава гомила људи, па се из страха прикрио, тако је остао једини сведок стравичног догађаја. Кад су друмом избили на брдо трап, Бугари су наредили да се скрене десно. Јонча је чуо како неко од наших каже (међу ухапшеницима су били попови из Беле Паланке и суседног села Клисуре): – Ако идемо за Пирот, онда право! – Овде попреко (прече)! – одговорио је Бугарин – Прече, прече за онај свет! – додао је неко од наших. Наставили су мало даље до Големог камена где су бујице направиле дубоку вододерину и ту су Бугари наредили одмор да би вечерали. И само што су попови поседали и мало се опустили, Бугари су отворили паљбу на њих из митраљеза и пушака, а после неколико појединачних пуцња, све се смирило. Јонча је дотрчао у село, позвао неколико домаћина да виде да ли се поново води рат (овде је била линија фронта приликом борби за Белу Паланку), шта ли је, али се нико није усудио да оде. Наведени историчари су записали имена, а забележена су и на плочи у нишком Саборном храму, оних несрећника који су се нашли у тој првој ликвидираној групи свештеника: Добросав Марковић, Лука Марјановић, Јован З. Поповић, браћа Јанко и Марко Јанковић, пароси нишки, Илија и Душан Поповић из Беле Паланке, Јордан М. Ненчић, Драгомир Јовановић, Алекса Јовановић, Ђорђе Јовановић и Милан Поповић, пиротски духовници, Сава Петковић, парох ћићевачки, Стојан Стаменковић, парох љубешки, Драгутин Пешић из Јагличја, Ђорђе Пешић из Смрдана, Светозар Илић из Хума, Милан Марковић из Малче, Богосав Станић, парох рогљански, Милутин Миленковић, парох бошњачки, Станко Костић из Јаловик-Извора, Киријак, јеромонах хиландарски, и официр Таса Ђорђевић из Неготина и поручник Крајиновић. Преживели су само свештеници Милоје Јончић и Тихомир Поповић и један официр чије име није могло да се нађе. Историчар Стаменковић наводи да је егзекуцијом командовао официр Зарије Стојанов и да су се сутрадан Бугари вратили и покушали да помоћу бензина сакрију трагове злочина. Груја Тричковић је причао да су окупаторски војници често обилазили стратиште, те се Кременчани нису усуђивали да одмах обиђу то место. Ипак, после неколико дана су се они најхрабрији одважили и на разбојишту су видели пробушене порције, сломљене кашике, а у грмљу су налазили новац и друге драгоцености које су свештеници пре ликвидације побацали. Када су он и његов стриц отишли до Јанкине падине видели су да су у једној рупи у јарузи немарно набацане жртве и овлашно затрпане земљом. Мало су чачнули штапом и открили официра на чијем је грлу још стајао кајас са знаком пука. Он је био рањен, али је успео да се довуче до села где га је патрола стигла, одвукла до разбојишта и убила. После су сазнали да је један поп из Пирота успео да побегне, а његовог колегу из Сврљига је сакрила испод коша нека баба Миланка. Кад се мало примирило, он је кренуо према Сврљигу, покушао је да пређе Нишаву на месту званом брод, али га вода занесе и он се утопи. Бугари су строго запретили да се сељаци не врзмају око Големог камена, па се после неколико дана почео да шири смрад из те аљкаво затрпане јаме. То су осетили и пси, па су почели да обилазе то место и да развлаче кости покојника. Касније је снег донео мир, али с пролећа се непријатан мирис осећао по Јанкиној падини, те су сељаци окопавали кукурузе. Тек после пробоја Солунског фронта дошли су свештеници са владиком на челу да опоје гробницу њихових другова, а септембра 1921. године преостале кости су пренете у Ниш и свечано сахрањене. Извор: Политика