Правда

Недеља, 13 Април 2025 08:24

Последњи напади талибана, на пакистански град Лахор и авганистанску престоницу Кабул, довољно су ужасни већ и због броја жртава. Али, симболичка снага тих чинова, којима су радикални исламисти, упркос томе што за вратом имају три армије – укључујући и америчку, ударили на седишта моћи у Пакистану и Авганистану, такође је застрашујућа. Лахор, у којем су према последњим подацима настрадале најмање 72 особе, међу којима и много деце, док је више од 300 људи рањено, средиште је провинције Панџаб, главне базе владајуће странке у Пакистану. Представник фракције талибана која је преузела одговорност за тај масакр, групе зване Џамат ул Ахрар, отворено је изазивао власт поручујући премијеру Навазу Шарифу да су продрли у Лахор и да их ништа неће спречити да наставе са самоубилачким нападима. У Кабулу се, пак, већ други пут за нешто више од пола године на удару нашао нико други до национални парламент, који је јуче засут ракетама, од којих, ако је веровати званичним информацијама које талибани негирају, нико није погинуо. Претходни пут када су је талибани узели за мету, скупштина је управо покушавала да изгласа новог министра одбране. То што су посланици морали да беже уместо да на функцију поставе човека који ће командовати војском понижавајуће је разобличило немоћ Авганистана да сузбије покрет тврдокорних исламиста 14 година након што су свргнути с власти. И пакистанске власти, које често оптужују – односно, макар поједине клике унутар ње, као и обавештајну службу ИСИ – да су повезане с талибанима, спровеле су претпрошле године офанзиву на њихова упоришта на граници с Авганистаном, уз мање операције чишћења градских гнезда исламиста у Карачију. Тиме су многе талибане потерали преко границе, што је проблеме изазвало у Авганистану, али је акција у Пакистану деловала довољно успешно да су лане, први пут након 2007. године, власти у Исламабаду организовале велику војну параду на национални празник, неко време избегавану зато што ни на армијској смотри није било могуће високим званицама апсолутно гарантовати безбедност. Релативност тог постигнућа Џамат ул Ахрар је и раније демонстрирао: напад на Лахор им је већ шести од јануара прошле године. У претходних пет су убили 66 особа, међу њима махом шиите, које, као екстремни сунити, држе за отпаднике од вере, те хришћане и државне службенике. Управо је Лахор пре годину дана био поприште истовременог напада на две хришћанске цркве, у којима је погинуло 14 верника. И пре два дана су хришћани, и на Ускрс према грегоријанском календару, како је саопштио Џамат ул Ахрар, били главна мета бомбаша самоубице, који је у градском парку препуном жена и деце активирао експлозивну направу, у гелерима разносећи и ексере, убачене у „паклену машину” како би што више људи настрадало. Ако удар на верске мањине у Пакистану није новост за ту групу, пробој из области Мохманд, где јој је база, и ширење на Панџаб јесте показатељ све веће смелости Џамата ул Ахрара. Панџаб би за њих могао бити добро ловиште симпатизера судећи по томе што је, како је пренела Ал Џазира, чак 25.000 његових становника пре неколико дана пркосило полицији и сузавцу протестујући због погубљења телохранитеља који је с 28 метака изрешетао гувернера те провинције јер се заузео за хришћанку потпалу под удар закона против богохуљења. Проблем с талибанима, како се све више испоставља, јесте у томе што су сви удари на њих успели да разбију јединствену структуру покрета, али су тиме за непријатеље добијене мање групе које често, ако не и стално, раде на своју руку. Тако је Џамат ул Ахрар прошле године пришао Исламској држави (ИД), да би се убрзо ипак вратио под окриље талибана. Спремност авганистанских талибана за мировне преговоре лане је пропала у фракцијским борбама које су избиле након што се сазнало да је њихов вођа, мула Омар, умро још пре две године, што се од обичних бораца и јавности скривало. Процуривање те информације многи су, нарочито у Авганистану, стављали на терет Пакистану, где је Омар наводно нашао уточиште на неко време док није издахнуо под нејасним околностима. Исламабад званично учествује у мировном посредовању, али га оптужују да није искрено заинтересован за стабилизацију суседне земље, с којом има напете односе. Макар и разједињени, авганистански талибани од прошле године напредују колико нису у претходних четрнаест, откако их је инвазија коју су предводили Американци збацила с власти због одбијања да након 11. септембра предају Осаму бин Ладена и остале вође Ал Каиде. Њихови напади, раније усредсређени на руралне средине, од којих многима господаре, све су чешћи и у градовима. У септембру су на две недеље били заузели Кундуз, чија се одбрана распала премда је било назнака да је противник пред вратима, што је опет показало колико су авганистанске безбедносне снаге слабе упркос томе што их Запад, у првом реду САД, обучава, опрема и финансира. У Кандахару су у децембру талибани упали у другу највећу војну базу у земљи, у којој су, уз домаћу армију, стациониране и трупе НАТО. Већ месецима освајају и територију у стратешки важној провинцији Хелманд. Тамо је у њиховим рукама пет од четрнаест области и не посустају упркос томе што се суочавају с америчким ваздушним ударима и додатним контингентом од, како је недавно известио „Њујорк тајмс”, најмање 700 специјалаца које је упутио Вашингтон, принуђен да одустане од намере да ове године повуче готово све трупе из Авганистана. Тренутно можда и већи изазов од јединица авганистанске и америчке армије за талибане представља ИД. За разлику од Џамата ул Ахрара, поједине групе талибана се „калифату” нису приклониле само накратко. Исламска држава је, према процени Уједињених нација с краја прошле године, следбенике заврбовала у 25 од 34 авганистанске провинције а у једној од њих, Нангархару, толико су ојачали да гласине тврде да су тамошњи талибани и авганистанска војска, помогнута страним снагама, престали да се међусобно боре како би изашли на крај са заједничким непријатељем. Исламистички покрет у Авганистану и Пакистану, тако, можда наставља да се цепа, али укупна опасност од њега изгледа да је све већа. Извор: Политика