Правда

Четвртак, 10 Април 2025 15:58

Имајући у виду познату војну доктрину две суседне земље које поседују нуклеарно наоружање, мала варница приликом размене артиљеријске и ракетне паљбе на граници могла би да доведе до тоталног нуклеарног сукоба са катастрофалним исходом. Поред милиона мртвих Индијаца и Пакистанаца, такав рат би могао да изазове глобалну “нуклеарну зиму”, узрокујући патњу и умирање незамисливих размера. Нуклеарна трка између Индије и Пакистана ушла је у фазу која изазива језу. Исламабад је одлучио да распореди тактичко нуклеарно наоружање ограничене јачине у војним базама дуж целе границе са Индијом како би спречио могућу агресију предвођену тенковским јединицама. Највише забрињава чињеница да је одлука о испаљивању ракета с нуклеарним бојевим главама домета 60-100 километара препуштена локалним командантима. Ово је опасно одступање од универзалне праксе у којој одлука о томе припада највишим званичницима једне земље.

Када је реч о пакистанском стратешком нуклеарном наоружању, његове компоненте се чувају на различитим локацијама и могу да се склопе само уколико то нареди шеф државе. Насупрот томе, тактичко нуклеарно наоружање унапред се склапа и шаље у “предњу оперативну базу” како би одмах могло да се користи. Оно лако може бити предмет злоупотреба заповедника или крађе једне од бројних милитантних група у земљи.

У нуклеарној пат позицији између два суседа, ризици непрестано расту, објашњава Ајзаз Чаудри, високи чиновник пакистанског министарства спољних послова. Распоређивање тактичког нуклеарног наоружања, објаснио је он, замишљено је као облик “одвраћања”, с обзиром на индијску војну доктирну “Хладног старта” - наводног плана за реаговање у непредвиђеним ситуацијама који предвиђа кажњавање Пакистана за неприхватљиве провокације, као што су терористички напади на Индију са великим бројем жртава.

Према процени америчке Обавештајне агенције за одбрану (ДИА) из 2002, најгори сценарио у случају индијско-пакистанског нуклеарног рата изазвао би 8-12 милиона жртава, са милионима додатних жртава од последица тровања зрачењем. Новије студије су показале да би дим и чађ који би доспели у тропосферу у случају великог нуклеарног сукоба у Јужној Азији могли да изазову глад и умирање чак милијарде људи широм света. “Нуклеарна зима” и пропаст приноса такође би утицали на настанак глобалног нуклеарног холокауста.

Од када је ДИА направила процену могућих људских жртава нуклеарног рата у Јужној Азији, арсенал стратешког нуклеарног наоружања Индије и Пакистана надаље се повећавао. Према извештају америчког Конгреса, Пакистански арсенал се у јануару 2016. састојао од 110-130 нуклеарних бојевих глава. Института за мировна истраживања у Стокхолму (СИРИ), наводи да Индија има између 90-110 нуклеарних бојевих глава (Кина их има око 260).

Крајем 1990-тих година, када су Индија и Пакистан тестирали своје ново оружје, њихове владе су објавиле своје нуклеарне доктрине. У извештају Националног савета за безбедност о индијској нуклеарној доктрини из августа 1999. наводи се да “Индија неће прва иницирати нуклеарни напад, али да ће реаговати казненим мерама одмазде уколико одвраћање не буде успешно”. Индијски министар спољних послова је у то време изјавио да је “минимално кредибилно одвраћање”, које се спомиње у доктрини, питање “оправданости”, а не броја бојевих глава. У годинама које су уследиле, мерило “минималног кредибилног одвраћања” редовно је пролагођавано, јер су се индијски креатори политике посветили обогаћивању државног програма нуклеарног наоружања новом генерацијом још моћнијих хидрогенских бомби осмишљених да уништавају читаве градове.

Фебруара 2000, тадашњи председник Пакистана, генерал Первез Мушараф, који је био и командант армије, установио је Одељење за стратешки план у Националној командној управи и именовао потпуковника Халида Кидваја за његовог генералног директора. Октобра 2001. Кидвај је дао нацрт ажуриране државне нуклеарне доктирне, имајући у виду војни и економски знатно моћнијег суседа.

“Добро је познато да Пакистан нема ‘но-фирст усе’ политику (званична изјава да нека земља неће прва применити нуклеарно оружје)”, рекао је он, а затим предочио ситуације у којима ће Пакистан сматрати да може применити нуклеарно оружје. Он је истакао да пакистанско нуклеарно оружје неће бити примењено само у случају нуклеарног напада Индије, већ и уколико Индија заузме велики део пакистанске територије, уништи значајни део њених копнених, односно ваздухопловних снага, ако почне економски да гуши Пакистан, или ако политички дестабилизује земљу посредством унутрашњих субверзија великих размера.

Седам месеци касније, тензије између Индије и Пакистана значајно су ескалирале услед напада пакистанских терориста на индијску војну базу у Кашмиру маја 2002. У то време, Мушараф је потврдио да његова земља неће одустати од права да прва употреби нуклеарну бомбу. Изгледи да на Њу Делхи буде бачена атомска бомба постали су тако очигледни да је амерички амбасадор Роберт Блеквил разматрао могућност подизања бункера у амбасади како би преживео нуклеарни напад.

Није нимало необично што су се две земље затекле на ивици нуклеарног амбиса због терористичког акта у Кашмиру, спорној територији која је од 1947, године оснивања независних држава Индије и Пакистана, изазвала три конвенционална рата између суседа. Као последица првог (1947. и 1947), Индија је добила половину Кашмира, а Пакистан једну рећину, остатак је касније окупирала Кина.

И пре него што је Пакистан увео тактичко нуклеарно наоружање, тензије између две суседне земље биле су опасно високе. Изненада, крајем 2015, појавио се трачак наде за нормализацију односа. У Лахореу је одржан пријатељски састанак индијског премијера Нарендре Модија и његовог пакистанског колеге Навазом Шаривом, на дан његовог рођендана, 25. децембра.

Међутим, све наде су потонуле када су у раним јутрањим часовима 2. јануара четворица тешко наоружаних пакистанских терориста успели да пређу међународну границу у Панџабу обучени у индијске маскирне униформе и напали индијску ваздухопловну базу у Патанкоту. Ватрени окршај је трајао неколико дана, а ред је поново успостављен петог јануара. Сви терористи су убијени, али и седморица припадника индијског обезбеђења и један цивил. Одговорност је преузео Уједињени савет џихада, кровна организација сепаратистичких милитантних група у Кашмиру, али индијска влада је инсистирала да је операцију организовао Масуд Азхар, вођа Мухамедове армије, чије се седиште налази у Пакистану.

Кашмир је и овога пута мобилисао анти-индијске милитантне снаге. На срећу, Патанкот је био ипак мањи инцидент, недовољно значајан да би повећао изгледе за избијање рата.

Нема, међутим, сумње да би злочин налик на онај који су уљези из Пакистана починили у Мумбају новембра 2008, када су убили 166 људи и спалили заштитни знак града Хотел Таџ Махал, могао да има опасне последице. Индијска доктрина, која позива на масивну одмазду као одговор на успешан терористички напад, могла би да значи неодложну примену њене стратегије Хладног старта. То би вероватно довело до тога да Пакистан примени тактичко нуклеарно наоружање, отварајући праву могућност за избијање нуклеарног холокауста са глобалним последицама. Извор: Блиц/huffingtonpost.com