Правда

Ова информација подсетила је на разне теорије завере о Титу, од оних о његовом „правом пореклу“ до тога да је пре свих развио тајне свемирске програме које су касније Сједињене Државе искористиле за пут на Месец. Ту су и оне које, годинама након његове смрти, бившег заједничког лидера покушавају да прикажу као непријатеља одређених југословенских народа.

Најбројније теорије су оне о „правом пореклу“ Тита. Према једној од њих, Тито је био ванбрачно дете мајке Марије и извесног Самуела Мајера, пољског Јевреја и успешног индустријалца из Беча, код кога је Марија повремено радила.

Тврдњу о јеврејским, а не хрватским коренима изнео је и Титов лични лекар, проф. др Александар Матуновић у својој књизи „Јованка Броз – Титова сувладарка“, која је недавно објављена у Београду али он за такву тврдњу не износи никакве доказе.

Према другој, Тито је био ванбрачни син племића Франца Хабзбурга и собарице Марије, Пољакиње која је радила на двору Хабзбурга.

Рођен је у Бечу 16. јуна 1892. године, био је, што је карактеристика више теорија, Масон али овај пут, и члан Ватиканске тајне ложе.

Тита је финансирао Ватикан у циљу маргинализовања Српске православне цркве. Новац му је уплаћиван преко једне швајцарске банке која је, да ствар буде још луђа, и прала новац нацистичке Немачке. Овај пут теоретичари завере иду толико детаљно да наводе чак и број банковног рачуна: 0018736 на име валтер Вајс – Тито.

Јосип Броз, Хрват, бравар без једног прста, умро је 1913. године и – није имао надимак Тито. Након Првог светског рата наводно је било више комуниста са тим надимком. Али онај који нас занима, а којег познајемо као председника СФРЈ, заправо је јевреј Јосип Амброз.

„Он је, уствари, Јосип Амброз, који ће у војној школи у Печују преузети идентитет Јосипа Броза, Хрвата рођеног у Бечу, који је умро 1913. У Печују је тада био и Адолф Хитлер, син цариника са железнице, Баварац, мршав, са ликом савременог хипика. Он се разболео од туберкулозе. Пошто је елиминисан из школе, Хитлер се нашао на улици. „, Наводи Предраг Анђелић, аутор књиге "Тајни досије – Јосип Броз".

Јосип Амброз је преузео идентитет Хрвата како би се као уљез убацио међу јужнословенске народе. Наравно, 1913. године његови претпостављени нису ни сањали да ће доћи до распада Аустроугарске и до формирања краљевине СХС.

А оно што је посебно занимљиво за ову теорију је тврдња да се дотични Јосип Амброз као члан 25. регимента 41. домобранског пука Аустро-угарске војске у Првом светском рату „прославио“ по својим злочинима над српским војницима и цивилима у Подрињу и Мачви.

Тако је Јосип Амброз Тито уствари лукави ловац на српске предстраже, на људске језике из којих се мучењима извлаче подаци и признања о кретању и положајима српске војске; командант регимента која је у Подрињу заробила 20-ак српских војника, које су, након дугог мучења и извлачења признања, све обесили о шљиве, итд

„Чињеница је“, изјавиће једном приликом Владимир Дедијер, „да је Тито избегавао да ми говори на питања о свом учешћу у Првом светском рату. Он помиње како је био у 25. домобранској пуковнији и онда прескаче првих шест месеци рата и говори о Петроварадину.

Заједно са Титом, у 42. домобранској или „Вражјој дивизији“, како је још називана, у 25. пуку, наводно, борио се и Влатко Мачек, лидер Хрватске сељачке странке.

Поборници ове теорије као доказ наводе и податак да је пред сам крај Другог светског рата, када су се Вјекослав Сервеци и Славко Станцер као усташки официри предали комесару 51. војвођанске партизанске дивизије Милану Басти, они су затражили да се састану са Брозом. Када је Милан Баста Амброзу јавио кога има у својим рукама и шта они захтевају, Титов одговор је гласио:“ Хитно их све стрељати“. Разуме се, због тога што су они, као Титови саборци из прошлог рата, били ретки који су знали Брозов прави идентитет.

Све ове теорије о Титовом пореку поткрепљене су тврдњом да га у родном Кумровцу није преопознао брат „правог“ Јосипа Броза.

У већини ових теорија, наводи се и да је Тито био члан тајне организације познате као Слободни зидари или, још познатије, Масони.

Броз је, наводно, био члан загребачке масонске ложе „Максимилијан Врховец“, а његова масонска „браћа“ су му у штампи давали невиђени публицитет током „бомбашког процеса“, када је пред судом Краљевине Југославије неочекивано признао да је члан КПЈ.

Зато и не треба да чуди, сматрају поборници ове теорије, што се Јосип Броз, по свом доласку у Београд маја 1941. године сместио у једној вили на Дедињу, која је припадала ником другом до Владимиру Рибникару, јевреју, масону и власнику листа „Политика“.

Ова вила се налазила уз Немачки главни штаб, а сам Броз се наводно хвалио како су он и његови саборци „без страха пред носом непријатељу планирали акције против окупатора“.

У погледу сумње да је Тито био масон, наводи се и његов идиличан однос са Винстоном Черчилом, који је, опет наводно, био масон „33. степена „. Ово ће, ваљда, боље схватити они који се разумеју у хијерархију масонске ложе.

Затим, идеја о оснивању Покрета несврстаних дошла је од великог Титовог пријатеља, индијског премијера Нехруа, који је, тврди се, био одгојен у духу сатанистичког „Теозофског друштва“, што је последица чињенице да је његов отац био масон у индијској „Хармони Ложи“ .

Млади Нехру је потом студирао биологију на „традиционално масонском Кембриџу“, па је његова каснија „иницијација“ у лондонску масонску ложу била логична последица и део породичне традиције.

Поред тога што је окарактерисан као „мучитељ и убица Срба“ током Првог светског рата, Тито се, по неким теоријама, доводи и у директну везу са усташким покретом, тачније са атентатом на краља Александра I.

Наводно, током 1934. године Јосип Амброз долази у мађарски камп за обуку терориста Јанка Пусту, чији је командант био Вјекослав Сервеци, касније усташки мајор, а његов заменик Славко Станцер који је раније био Амброзов претпостављени током школовања у Печују.

Амброз долази тамо као инструктор, јер је као стари обавештајац поседовао изванредна знања у овој области.

Свакако су занимљиве и никада потврђене тврдње да је Тито био у Шпанији за време грађанског рата али са сасвим различитим циљевима од оних за које су, поједини партијски великаши, тврдили да се Тито борио у Шпанији. Наиме, тврди се да је Тито у Шпанији заправо био шеф злогласне јединице совјетске тајне службе НКВД, задужен за ликвидирање неподобних комуниста, због чега га је Стаљин наградио местом секретара ЦК КПЈ.

Дедијерове белешке, чији садржај је недавно објављен, приказују сведочења истакнутих комуниста Јосипа Лопинича и Леа Матеса, који су, наводно, пред крај живота отворили душу и изнели све детаље о акцијама Титових одреда смрти у Шпанији.

Под Титовом командом је, према наводном сведочењу двојца, био IV одсек НКВД-а, који је поред осталих послова радио и на ликвидацијама непријатеља у иностранству. Због тога је „ишао у Шпанију на инспекцијска путовања“.

Ликвидатори из Титове јединице НКВД-а имали су задатак да убијају троцкисте, укратко једну од фракција републиканског фронта у Шпанском грађанском рату, а који су се супротстављали Стаљину. И сам Тито је, наводно, крајем 1937. године писао у „Пролетеру“ да су троцкисти свакодневно раскринкавани као издајници и шпијуни у служби генерала Франка.

Брозова јединица се, према сведочењима „Титових пријатеља“, није „смирила“ ни по повратку из Шпаније, већ су настављали са чишћењем троцкиста. Тако је, наводно, Иван Крајачић ликвидирао курире који су били у вези са вођом хрватских комуниста Андријом Хебрангом, а налог за убиство шпанског добровољца Марка Орешковића написао је Титов изасланик у Хрватској и касније шеф његовог кабинета Владимир Поповић.

Према неким причама, „највећи син наших народа и народности“ погинуо је, а Коминтерна је на његово место поставила двојника који је био шпијун. И ту постоји више теорија. Једна тврди да је Тито страдао у Русији 20-их година прошлог века, а друга да је погинуо у бици на Сутјесци, али у обе теорије замењен је совјетским агентом.

Занимљива је и теза Момчила Јокића да је Тито био троструки агент. Наиме, поред Стаљиновог НКВД-а, Јокић тврди да је Тито радио и за Британски Интелиџент Сервис, у који га је увео вајар Антун Аугустинчић, али и за немачки Абвер.

Јосип Броз Тито је уз помоћ најутицајнијих словеначких и хрватских комуниста намерно радио на рушењу СФРЈ и стварању независних република још од почетка шездесетих година прошлог века, писали су недавно неки хрватски медији.

„Јутарњи лист“ је једном приликом као главну тему изнео тврдње из књиге најпознатијег хрватског историчара Душана Биланџића у којој некадашњи „комунистички историчар“ то недвосмислено наводи.

"Ово је први пут да се у Хрватској о концепту СФРЈ не говори као о „великосрпском пројекту“, већ као о идеји која је имала за циљ да се границе на овом простору искроје баш онако како је замишљено у Јајцу 1943. године на чувеном заседању АВНОЈ -а. Што значи директно против интереса српског народа".

Наиме, Биланџић у својим открићима наводи да је Тито још 1962. схватио да Југославија као концепт не може да опстане и да је са два своја најближа сарадника, Словенцем Едвардом Кардељом и Хрватом Владимиром Бакарићем усмеравао Југославију према распаду – када то буду допустиле међународне околности. Ова идеја је преточена у Устав СФРЈ из 1974. године, где је прецизирано да југословенске републике имају право на самоопредељење до отцепљења.

Арбитражна Бадинтерова комисија је почетком деведесетих година на основу тог устава утврдила да југословенске републике имају право на међународно признање – без промене авнојевских граница.

Душан Биланџић је објавио тајне записнике са седнице Извршног комитета ЦК СКЈ од 15. до 17. марта 1962, на којем су се наводно сукобили концепт очувања јединствене Југославије, који је заступао први српски комуниста Александар Ранковић, и концепт лаганог расформирања државе који је заступао Кардељ. Перо Симић, аутор књиге „Тито – тајна века“, каже да је 1962. Тито последњи пут званично подржао идеју целовите Југославије али да је од тада „кренуо у другом правцу“.

„Он је тада декларативно подржао Ранковића. Али, Кардељ и Бакарић тада почињу да развијају своје амбиције које су несметано могле да се спроводе од 1966. и пада Александра Ранковића. Брионски пленум је у ствари значио и крај идеје о јединственој Југославији“, тврди Симић .

Симић додаје и да су Тита касније многи „бранили“ од одговорности за Устав из 1974, са тезом да је Тито у последњем разговору са својим генералима рекао да је био насамарен и да је он против тог устава.

Једна од новијих теорија везана за Тита. Ову тврдњу је потврдило више извора, а један од њих је Титов лични секретар Берислав Бадурина, који је изјавио да је Тито умро као муслиман, читајући Куран по трећи пут.

Београдски муфтија Хамдија Јусуфспахић је потврдио Титову приврженост исламу:

„Ја сам се више пута срео са Титом. Срео сам се са њим и као студент у Каиру. Био сам студент исламско-теолошког универзитета. То је најстарији универзитет на свету. Ал Азхар се зове. Био сам тамо професор у југословенској допунској школи када смо се први пут срели. Тито је дошао у наш клуб, Клуб Југословена, и питао: ‘Ко од вас, дјецо, говори арапски?’. Био сам једини који је у то време од омладине говорио арапски. Онда је Тито рекао: ‘Учите дјецо арапски јер арапски је језик будућности’ „, наводи Јусуфспахић који је велики пријатељ с Титом постао током 1968. године, након свог доласка у Београд.

Јусуфспахић је испричао и како се током година Тито код њега често распитивао како и колико пута дневно се моле муслимани, а најчешће су разговарали о томе како муслимани замишљају Бога.

Као још један доказ ове тврдње наводи се и чињеница да је на Титовој надгробној плочи наведено само његово име и презиме, те године рођења и смрти.

Међутим, овде се враћамо на теорију која тврди да је Тито био масон јер се, наводно, оваква традиција везана за надгробне споменике везује и за Слободне зидаре.

Поред теорија о Титовом „истинском поријеклу“, на овој листи своје место свакако заслужује и она која тврди да је Југославија имала свемирски програм који је Јосип Броз Тито продао Американцима. Тако барем тврди словеначки режисер документараца Жига Вирц у свом филму „Хјустон, ми имамо проблем“. Према тврдњи овог аутора, да није било Тита, Американци никада не би отишли ​​на Месец.

Тито је, тврди Вирц, у војној бази Жељава изградио највећи тајни подземни свемирски центар у Европи. У том центру, који се назива „Објект 505“, Југославија је наводно развила оперативну технологију за лет у свемир.

Вирц наводи да је Југославија остварила брзи напредак, базиран на тајним записима пионира свемирске технологије Хермана Поточника, чија је књига „О проблему свемирског лета – ракетни мотор“ „писана још 1928. године, сматра темељима свемирске технологије у којој се детаљно објашњавају појмови попут свемирске станице, геостационарне орбите и слично.

У замену за овај програм, Броз је добио подршку Беле куће као и значајну финансијску надокнаду. У филму се, између осталог, наводи податак да је у једном тренутку на југословенски рачун уплаћено двије и по милијарде долара, наводи Јутарњи лист.

У мају 1961. године, председник САД-а Џон Кенеди је најавио да Американци планирају лет на Месец, наводе аутори филма и додају да ће открити тајне југословенског свемирског програма.

Извор: TV Best