Пише: Валентин Василеску, румунски војни аналитичар, бивши заменик команданта аеродрома Отопени у Румунији Коме су, на пример, потребни стелт авиони за одбрану земље? Вашингтон једини поседује носаче нуклеарних летелица, који је у пратњи неколико десетина крстарица, разарача, поморских десантних бродова иподморница за нуклеарни напад, које могу да нападају са било које тачке света. Сједињене државе располажу и са 500 великих теретних авиона, конструисаних да преносе оклопне јединице хиљадама километара далеко од америчког континента. Русију, окужену НАТО базама, Вашингтон види као огроман плен, на коме се налази 60% минералних ресурса на планети Земљи, пијаћа вода, обрадива земља и шуме.
После распада Совјетског савеза, када су Сједњене државе остале једина суперсила на свету, установљен је модел према коме Вашингтон предлаже и спроводи инвазију на друге државе. Прво се ствара психоза у јавности да одређена држава само што није напала и оупирала суседе. У ствари, војска Сједињених држава напада одређену земљу, али психолошким ратом, који подређени медији интензивно воде, америчку агресију представљају као спас од претње суседне земље. За Сједињене Државе се хладни рат никада и није завршио, а у последње две године је покренут, психолошки рат против Русије, као и што су ЕУ и други амерички вазали натерани да уведу економске санкције Русији.
Сједињене Државе ће морати да појачају припреме за напад на Русију, како би онемогућиле ширење руског утицаја након успеха у Сирији. Ипак, слабић Барак Обама није у стању ништа да одлучи и претпоставља да ће такве одлуке донети следећи председник Сједињених Држава.
Одакле би Сједињене Државе могле да нападну?
Сједињене Државе не разматрају искрцавање на руском Далеком истоку, него као Наполеон и Хитлер намеравају да окупирају стратешки циљ, Москву. Првобитни план био је да се 'Еуромајданом' Украјина привуче у сферу утицаја Вашингтона, а да руска поморска база на Криму претвори у америчку поморску базу, када Украјина постане члан НАТО. Тако је планирано да напад на Русију почне из Украјине. Потребно је имати у виду да је Луганск удаљен само 600 км од Москве. Тај почетни план је одбачен прво након успешног референдума на Криму о присаједињењу са Русијом, а после и због грађанског рата у Донбасу, па тако Американци не могу да започну никакав војни напад на Русију из Украјине.
Који би био временски оквир?

Достизање надмоћи у ваздуху
Руска војска је усмерена на одбрану. Има авионе пресретаче високих перформанси и високо мобилне АА ракетне системе, способне да детектују и униште чак пет генерација америчких авиона. Зато војска Сједињених држава и уз подршку савезника из НАТО неће бити у стању да освоју надмоћ у ваздуху. Можда би могла, уз велике напоре, да освоји делимичну супериорност на краћи временски период и то у одређеним зонама око руске границе у појасу дубине до 300км. За стварање сигурне зоне летења, у областима где је активан руски ПВО систем, Американци би морали да у први напад пошаљу 220 авиона (укључујући 15 бомбардера B-2, F-160, F-22A и 45 F-35). У две аеродинамичке преграде, B-2 би могао да носи или 16 GBU-31 ласерски навођених бомби (900кг), 36 CBU-87 касетних бомби (430кг) или 80 GBU-38 бомби (200кг). Авион F-22A може бити наоружан са две JDAM бомбе (450кг) или осам бомби од 110кг. Главна препрека је што су америчке анти-радарске ракете AGM-88E, са радијусом деловања од 140км, исувише велике да би стале у F-22A или у F-35 (дужина 4,1м, реп 1м) и, ако су везане за стубове крила, компромитују невидљивост ових авиона. Преовлађујући циљеви у првом налету биће руски аеродроми и системи у А2/AD бафер зонама.

Али, шта је највећа препрека у достизању надмоћи у ваздуху?
У околини Санкт Петерсбурга и Калињинграда, Руси су поставили 2 аутоматска система C4I (команда, контрола, комуникације, компјутери, обавештавање и интероперабилност), како би би били у предности и спречили радио-електронски рат (EW) који могу да покрену амерички ситеми за праћење на земљи, у ваздуху и у космосу. Системи C4I укључују и типове Красуха-4 SIGINT и COMINT (који могу пресретати све комуникационе мреже). Красуха-4 може, такође, да спречи радарско праћење од стране америчких војних сателита Lacrosse и Onyx – војни радари типа AWACS и E-8C, на тлу суседних држава и они постављени на америчке извиђачке авионе RC-135 или беспилотне летилице Northrop Grumman RQ-4 Global Hawk. Руска војска је опремљена за пресретање непријатељских електрон-оптичких сензора за ласерско навођење, GPS-усмерено и инфрацрвено навођење, у потрази за бомбама и ракетама. Таквих система има мало и релативно су нови, али су у стању да осигурају скретање непријатеља са његових циљева. Руски системи C4I омогућавају и стварање две изоловане зоне (Anti-access / A2 Area Denial / AD Bubble), потпуно недоступне НАТО снагама. Штавише, системи C4I су интегрисани у два батаљона противавионских ракета дугог домета S-400 и у неколико мобилних батерија кратког домета, система Tor-M2 и Pantsir-2M. Русија би требало даље да развија аутоматске системе C4I са EW и A2/AD око Санкт Петерсбурга, дуж границе са балтичким државама и у Калињинграду. Систем S-400 може да прати и нападне до 80 мета у ваздуху, брзином до 17 000км на сат, на раздаљини до 400км, користећи информације са радара из мултиспектралних сателистских сензора. Русија тренутно има 20-25 батаљона са 8 x 40 лансирних система (приближно 180 лансирних инсталација S-400). Осам батаљона S-400 је постављено око Москве, а једна је у Сирији. Русија би могла да постави и друге батаљоне S-400 на границама ка балтичким државама или у Белорусији, са 130 батаљона S-300, опремљених са приближно 1 100 лансирних инсталација S-300 (са оперативним дометом до 200км), који иако су старији од система S-400, отпорни су на ометање, могу да се надограде са PMU-1/2, а могу се и опремити са радарима 96L6E. Систем S-500, у ствари, избрушенији модел S-400 се сада тестира и руска војска ће њиме бити опремљена 2017. године.