Клише бр. 1: Америчка војска има огромну конвенционалну предност над руском
Зависи шта подразумевате под термином „предност“. Америчке оружане снаге су много веће од руских – то јесте тачно. Али, за разлику од руских, оне су раштркане по целој планети. У рату није важна величина војске, већ колики њен део је заправо доступан за борбу у арени ратних дејстава (убудуће АРД означава поприште конфликта). На пример, ако у једној АРД имате само два аеродрома, од којих сваки има капацитет за пријем 100 авиона који изводе ваздушне операције, ништа вам не значи ако имате хиљаду авиона на располагању. Можда сте чули за фразу „цивили се фокусирају на борбену моћ, војници на логистику“. То је потпуно тачно. Модерне војске имају екстремно велику логистичку подршку, што значи да би за један тенк, авион или бацач ракета требало да имате огромну и софистиковану линију подршке, која омогућава да тај тенк, авион и бацач ракета нормално оперишу. Или једноставније: ако вам зафали горива или резервних делова зе тенк – он не може да функционише. Стога је апсолутно бесмислено рећи, на пример, да САД имају 13.000 авиона, док Русија има само 3000. Ово можда и јесте тачно, али је ирелевантно. Једино што је важно јесте колико спремних авиона САД и НАТО имају за ангажовање у моменту почетка ратних операција и која ће бити њихова мисија. Израелци имају дугу историју уништавања арапских ваздушних снага за време њиховог боравка на земљи, и то изненадним нападима, који су најбољи начин да се анулира нумеричка предност противника. Ствари стоје тако да би Америци било потребно много месеци да у Западној Европи састави силу која би имала и најмању шансу да се супростави руској војсци. Са друге стране, нико не би могао да натера Русе да седе и гледају како се гомилају трупе за тај напад (што је највећа грешка коју је направио Садам Хусеин).
Фото: Википедија
Клише бр. 2: Агресору је потребна бројчана предност у односу 3:1 или чак 4:1
Ово је само „донекле тачно“, посебно на тактичком нивоу. Али често се узима за опште правило да то што одбрана даје предност 3:1 значи да са једним батаљоном у одбрани имате реалне изгледе за победу у ситуацији када вас нападну три противничка батаљона. Међутим, гледајући из оперативног или стратешког угла, ово правило је потпуно нетачно. Због чега? Због тога што страна која се брани има велики недостатак: нападач увек одлучује време, место и начин напада. За оне које више занима ова тема топло препоручујем књигу Изненадни напад: Лекције за планирање одбране Ричарда Бетса, која, иако је релативно стара (1982) и веома фокусирана на Хладни рат, пружа веома интересантан и детаљан увид у предности и ризике изненадног напада. Ово је занимљива тема коју не могу овде детаљно да елаборирам, али хајде само да кажемо да успешно изведен изненадни напад готово у потпуности анулира све предности које би у теорији страна која се брани требало да има. Даћу вам једноставан пример: замислите линију фронта дужине 50 километара у којој сваких пет километара са обе стране чува по једна дивизија. Дакле, свака од страна има десет дивизија од којих је свака задужена за чување пет километара фронта. Ако бисмо се водили правилом 3:1, страни А је потребно 30 дивизија да пробије 10 дивизија одбране. Да ли је ово тачно? Није! Страна А може концентрисати пет дивизија на 10 километара фронта и ставити преосталих пет у одбрану. На тих 10 километара фронта страна која напада сада има пет нападачких дивизија против две одбрамбене, док на остатку фронта страна А има пет одбрамбених дивизија против осам потенцијално нападачких. Приметите да сада страна Б нема предност од 3:1 у односу на одбрамбене снаге стране А (прави однос је сада 8:5) У реалном сценарију страна Б би пребацила дивизије у одбрану уских 10 километара фронта, али то значи да ће од тог тренутка имати мање дивизија дуж остатка линије одбране. Одавде се сада може развити много сценарија: страна Б може, уместо да се брани, прећи у контранапад; може одлучити да се брани по дубини (неколико ешалона, два или три); страна А може фингирати напад на једном делу фронта и онда напасти на другом месту, или страна А може послати, рецимо, један појачани батаљон да брзим кретањем направи пометњу у редовима одбране стране Б. Оно што желим да кажем је да правило 3:1 представља опште тактичко правило и да у правом ратовању руковођење јединицама захтева много више веома детаљних калкулација, укључујући и последице изненадног напада.Клише бр. 3: Висока технологија односи превагу
Ово је апсолутно нетачна тврдња, а ипак овај мит представља свету догму међу цивилима, посебно у САД. У реалном свету високотехнолошки борбени системи, иако веома вредни, доносе цео низ проблема, од којих се први тиче цене. (Дигресија: кад сам студирао војну стратегију крајем 90-тих, један од наших професора – из америчких ваздухопловних снага – показао нам је график који илуструје растуће трошкове једног америчког борбеног ловца од 50-тих до 90-тих. Онда је пројектовао овај тренд у будућност и у шали закључио да ће око 2020 (ако се добро сећам) САД имати новца да приуште само један веома, веома скупи авион. То је, наравно, била шала. Али она носи озбиљну поруку: растући трошкови могу довести до несносно скупих оружаних система, који могу бити произведени у само неколико примерака и који су веома ризични за употребу.) Технологија је такође обично веома крхка и захтева изузетно комплексну подршку, поправке и мрежу за одржавање. Немате ништа од тога ако поседујете најбољи тенк на планети ако већину времена проводи на општим ремонтима. Још један од проблема софистиковане високотехнолошке опреме је то што њена сложеност омогућава да је нападнете на више различитих начина. Узмите за пример војни дрон. Њега је могуће онеспособити: • Противваздушном ракетом (активна одбрана); • Ослепљивањем или неком другом врстом онемогућавања његових сензора (активна одбрана); • Ометањем комуникација са оператером (активна одбрана); • Ометањем или онеспособљавањем његовог навигационог система (активна одбрана); • Камуфлажом/обманом (пасивна одбрана); • Креирањем лажних мета (пасивна одбрана); • Заштитом мета, на пример, закопавањем (пасивна одбрана); • Прекомерном покретношћу и/или дислокацијом (пасивна одбрана). Постоји још много могућих мера, све зависи од стварне претње. Кључ је опет у цени и питању колико коштају трошкови развоја, изградње и употребе напредних оружаних система у односу на трошкове једне (или више) противмера. Коначно, историја је у више наврата доказала да је снага воље много важнија од технологије. Само погледајте апсолутно понижавајући и тотални крах вишемилијардерских и високотехнолошких израелских одбрамбених снага у рату против Хезболаха 2006. године. Израел је користио сву доступну авијацију, добар део морнарице, веома обимну артиљерију, најновије тенкове, и поражени су, апсолутно поражени, од стране мање од 2.000 бораца Хезболаха, који чак и нису били најбољи борци које Хезболах има (Хезболах најбоље борце држи на северу реке Литани). Исто тако, ваздушна кампања НАТО против трупа Војске Србије ће отићи у историју као један од најгорих пораза огромне војне алијансе са високотехнолошким оружјем од малене земље наоружане видно застарелим војним системима. (Дигресија: оно што је заиста у оба поменута рата „однело превагу“ у корист англо-циониста је првокласна пропагандна машинерија која је успешно прикрила величину пораза њихових снага. Али информације постоје и у њих се и сами можете уверити).Клише бр. 4: Велики војни буџет односи превагу
Ово је такође мит који се посебно негује у САД. Колико пута сте до сада чули нешто попут „бомбардер Б-2 од милијарду долара“ или „носач авиона класе Нимиц од шест милијарди долара“? Претпоставка је да Б-2 или Нимиц коштају толико новца да морају бити заиста импресивни. Да ли је заиста тако? Узмите за пример Ф-22А „рептор“ (на слици испод) и онда погледајте секцију „развој“ на википедијском чланку о том авиону. Шта ту имамо? Пар руских Т-95 (година увођења у употребу 1956) пресрело је један ирански Ф-4 Фантом (година увођења 1960). Управо то, пар бомбашких акција у Сирији (авиона Ф-22А “рептор“) имало је за циљ да попуни шарени асортиман ангажмана у прекоморским интервенцијама које се изводе у промотивне сврхе. Дакле, на папиру је Ф-22А невероватан авион, што суштински и јесте тачно, али чињеница је да је био коришћен само у мисијама које су Ф-16, Ф-15 или Ф-18 могли да одраде јефтиније, чак и боље. (Ф-22А је очајан кад се користи као бомбардер јер никада није био дизајниран за ту намену.)
Клише бр. 5: Велике војне алијансе добијају ратове
Још један мит о ратовима који се негује на Западу – војни савезу добијају ратове. Типичан пример је, наравно, Други светски рат. Теоретски, Немачка, Италија и Јапан формирале су пакт Сила осовине, док су 24 државе (укључујући Монголију и Мексико) оформиле савез под називом Савезници. Као што знамо, Савезници су поразили Силе осовине. Међутим, тако речено, то представља бесмислицу. Реалност је потпуно другачија. Хитлерове снаге бројале су око два милиона Европљана из 15 различитих земаља, које су немачким снагама додале 59 дивизија, 23 бригаде и велики броје засебних пукова, батаљона и легија. Поред тога, Црвена армија је заслужна за око 80 одсто свих губитака немачких снага (у људству и опреми). Сви други, укључујући САД и Велику Британију, поделили су сићушних 20 и мање одсто и придружили се рату кад је већ било очигледно да је Хитлер поражен. Неки ће поменути широке покрете отпора који су се супростављали нацистима, често херојски. Не поричем њихову вредност и допринос, али важно је схватити да ниједан покрет отпора у Европи није успео да порази ниједну Вермахтову или SS дивизију (10-15 хиљада људи). У поређењу са тим, само у Стаљинграду Немци су изгубили 400.000 војника, Румуни 200.000, Италијани 130.000 и Мађари 120.000. Дакле само у једној бици пало је 850.000 војника. У Курску су Совјети поразили 50 немачких дивизија, које су имале око 900.000 војника. (Дигресија: покрети отпора су типично били задужени за саботаже, диверзије или нападе на одређене мете од великог значаја. Њихова намена никада није била да се боре са регуларним војним формацијама, чак ни са четама од тричавих 120 људи. Немачке снаге на територији Совјетског Савеза биле су структурисане у неколико „војних групација“ (Heeresgruppe), од којих је свака садржала четири или пет армија (свака са по 150.000 војника). Оно што овим цифрама желим да истакнем је да степен операција на Источном фронту не само да је био знатно виши од онога са чим би покрети отпора могли да се носе, већ и у односу на било који други фронт у Другом светском рату, барем што се тиче копнених операција, будући да је морнарички рат на Пацифику такође вођен на широкој основи.) Историјска је чињеница да једна уједињена војна сила под јединственом командом обично наступа много успешније од већих алијанси. Другим речима, кад се формирају велике алијансе, обично постоји једна главна чланица која се о свему пита, док остали, у мањој или већој мери, имају споредну улогу. Ипак, то не мења укупну слику. Говорећи о НАТО, реалност је да њега не би ни било без САД, јер је то једина земља у тој војној алијанси која заиста вреди; не само у погледу бројева и војне моћи већ и када говоримо обавештајном раду, пројекцији силе, мобилности, логистици итд. Буквално сваки амерички комадант то савршено зна и разуме, па, и поред тога што ће бити бескрајно љубазан према својим неамеричким колегама у Монсу или на коктелима у Бриселу, ако дође до ситуације у којој неко треба да оде и да се бори са Русима, Американци ће рачунати само на себе и желеће да виде како им се остатак НАТО чланица без оклевања склања са пута.Клише бр. 6: Истурене снаге дају велику предност
Дан за даном слушамо руске жалопојке због тога што се НАТО приближио њиховим границама; што су хиљаде припадника америчких трупа стациониране на Балтику и у Пољској; да су САД распоредиле антибалистичке ракете у Румунији и да амерички ратни бродови константно обилазе руску обалу у Црном и Балтичком мору. Све су то тачне и веома жалосне чињенице. Али Руси нису у праву када ово представљају као војну претњу Русији. Истина је да су, ако ствари сагледамо искључиво из војне перспективе, распоред америчких снага у балтичким државама и слање морарице у Црно море веома лоше идеје, у првом случају због тога што су три балтичке државе у сваком случају неодбрањиве, а у другом због тога што је Црно море, због много практичних разлога, руско језеро у којем руска војска може детектовати и уништити сваки брод у року од највише 30 минута. Американци врло добро то знају и, ако би се одлучили да нападну Русију, не би то урадили из истурених бродова, већ далекометним стратешким оружјем, попут балистичких или крстарећих ракета (Дигресија: идејa да би Русија икад желела да нападне било коју балтичку државу или потопи амерички брод је сулуда и ни у ком случају не сугеришем да ће се ово можда догодити. Ипак, када излажете војну перспективу, морате да обратите пажњу на могућности, а не на намере.) Домет модерног оружја је толики да, у случају рата у Европи, вероватно не би било правог фронта и позадине, а бити близу непријатељу значило би омогућити му да те лакше открије и против тебе примени широку лепезу потенцијалних оружја. Једноставно, што си ближе руској ватреној моћи, електронским војним системима, извиђачкој мрежи и војном особљу, већи је и број претњи о којима би требало да водиш рачуна. Нећу отићи толико далеко да кажем да истурени положај не даје никакву предност, јер даје: твоји борбени системи имају већи домашај, време лета твојих ракета (балистичких и крстарећих) је краће, твојим авионима треба мање горива да стигну до области у којима делују итд. Али ове предности долазе по високој цени. Тренутно су истурене америчке снаге, у најбољем случају, мамци чија мисија има политички мотив – демонстрацију привржености савезницима. Дакле, оне нису стварна претња за Русију.
Генерал Бридлав (Фото: ЈуТјуб принтскрин)