„Слушај, Путине, доћи ћемо у Русију и побићемо вас у вашим домовима... Ох, браћо, поведите џихад и убијајте их и борите се против њих”, тражи неидентификовани глас који се чује на снимку постављеном на мрежи за размену порука „Телеграм”, на налогу који је ИД раније користила. Глас је монтиран преко кадрова који приказују мушкарце док се обучавају за борбу негде у пустињи.
Такве претње Русији су упућене и врло брзо након што је њена војска почела интервенцију у Сирији у септембру прошле године. У једној поруци се позивало на „свети рат” против Русије и САД. У другој, такође се, као у овој последњој, изричито позивало на ударе на територији Русије. „Убрзо, веома скоро, крв ће тећи попут океана”, запевало се на руском језику, који је сразмерно добро познат исламским екстремистима у редовима ИД, јер се верује да је међу страним борцима у тим јединицама мноштво оних из бивших совјетских република.
Њихов број је на пет до седам хиљада људи проценио руски председник Владимир Путин недуго након почетка интервенције његове армије у Сирији. Као један од мотива за ту акцију Москва је наводила и намеру да се с џихадистима обрачуна пре него што се врате кући и угрозе Русију. Сличне стрепње у последње време често износе и на Западу, прибојавајући се да ће се њихови држављани који су се придружили „калифату”, чији су положаји под таквим притиском да се опет спекулише о његовом скором слому, ускоро почети враћати како би избегли смрт у Сирији и Ираку, али да бекство неће променити њихова уверења, него их претворити у исламистичке „усамљене вукове”, какви однедавно и на своју руку, тешко предвидљивим и полуимпровизованим нападима, тероришу западне земље.
Русија се с покољима чеченских терориста правданим националистичким и исламистичким побудама суочила пре петнаестак година, у позоришту у Москви, школи у Беслану и другим местима на којима су страдале стотине људи. Историја односа Русије и исламских народа на Кавказу и у средишњој Азији, обликована током борбе за превласт вођене с Кином и Великом Британијом још у 19. веку, мора да јесте заоштрила став исламистичких милитаната према Москви. Али, несумњиво важнију улогу ту има сметња коју им Русија данас представља на Блиском истоку.
Од почетка побуне 2011. године и, ускоро, рата у Сирији, Кремљ је подржавао председника Башара ел Асада, упркос жељама готово свих његових суседа и Запада. На тај начин је Русија задржала своје последње блискоисточно упориште и у њему војну базу у луци Тартус.
Осим што му је допремала оружје и слала војне саветнике, Русија је помогла да 2013. године Асад буде спасен од бомбардовања којим му је Америка претила због употребе хемијског оружја против цивила. Уз посредовање Москве, Асад је тад пристао на надгледано уништење арсенала тог оружја.
Уз сву помоћ, Асад се крајем прошлог лета нашао сабијен на западу Сирије, на једва петини територије те земље. ИД је из Палмире, важног града чијим се освајањем пробила из својих енклава на североистоку и северу ка центру Сирије, почела да напредује дуж аутопута који води ка престоници Дамаску, где је председник са својим људима. Пало је и последње велико нафтно поље које је Асад држао. А онда је руска интервенција преокренула ситуацију.
Асад ни до данас није успео да сломи отпор својих противника. Али Палмира је ослобођена и приближио се Раки, коју називају престоницом „калифата”. Главно упориште умерене опозиције, у источном Алепу, у потпуном је обручу.
Запад је замерао Русима да њихови бомбардери туку више по неисламистичким побуњеницима, који су непосредније угрожавали линије Асадових војника, него по ИД, премда је образложење за интервенцију било да џихадисти Абу Бакра ел Багдадија морају бити поражени. Кремљ је постепено признао да заиста гађа све Асадове противнике, позивајући се на то да су с опозицијом коју подржава Запад на појединим местима измешани и џихадисти из Нусра фронта, сиријске испоставе Ал Каиде, што јесте тачно. ИД је можда била на удару руских авиона мање него што се очекивало у први мах, али они јесу наносили штету „калифату”. Видело се то и по освети која је убрзо стигла: египатски огранак ИД подметнуо је експлозив који је срушио руски авион након полетања из Шарм ел Шеика, убивши 224 особе.
Русија је у марту ове године повукла главнину својих снага из Сирије, процењених на педесетак летелица и три до шест хиљада људи, али је задржала довољно војника и опреме да и даље, нарочито уз промену стања на фронту која сад њиховом штићенику Асаду много више иде наруку, буду незаобилазан фактор у тој земљи. У њој је отворила и још једну војну базу, ваздушну, у Хмејмиму. Инсталацијом свог ракетног система С-400 претворила се у господара већег дела сиријског неба. У интервенцији је, према рачуници АП-а, досад изгубила 18 људи: последњих пет јуче, када је оборен њен хеликоптер код Идлиба.
Ни претпоставке да ће интервенцијом на страни Асада, уз подршку Ирана и либанског Хезболаха, што личи на стварање руско-шиитске осовине, изазвати огорчено непријатељство сунитског блока на Блиском истоку нису се обистиниле, макар краткорочно. Бурно негодовање Саудијске Арабије и Турске у међувремену је спласнуло и обе државе сада наглашавају колико желе добре односе с Русијом. Остале земље из региона које желе да Асаду виде леђа још брже су стишале реторику против руске акције. И са Курдима, драгоценим америчким савезником у борби с ИД и фактором на који се мора рачунати у могућем поновном повлачењу граница на Блиском истоку, Русија је успоставила контакт и извесну сарадњу, чији ниво још није сасвим јасан, али наводно је јесенас укључио и испоруку оружја.
Ирак, који је под америчким патронатом, након почетка руске војне кампање такође је почео видно да флертује с Москвом, којој је изгледа дозволио да преко његове територије прођу пројектили које је Русија испалила с разарача у Каспијском мору на циљеве у Сирији. Влада у Багдаду је најављивала да би могла почети и да набавља оружје од Русије, с којом је, као и с Ираном и Сиријом, формирала и центар за размену обавештајних и војних података у борби против ИД, премда није извесно колико је то тело оперативно.
Такође, Ирак је давао до знања да би могао тражити да Русија и на његовом тлу спроведе акцију сличну оној у Сирији, што тек није вероватно с обзиром на велико присуство америчких војника у Ираку, али одражава то колико се на Блиском истоку сада Москва појављује као могућа противтежа којом локални незадовољници могу претити Вашингтону. Показавши у Украјини да још може да држи под контролом „своје двориште”, Русија се интервенцијом у Сирији након много времена опет показала способном да помрси рачуне ривалима и ван свог региона.
Стога су и САД почеле попуштати: одустале су од инсистирања да Асад мора одступити с власти у најкраћем року, те ушле у преговоре с Кремљом о координисаним нападима на џихадисте у Сирији, за које две силе најављују да би могле резултирати споразумом можда већ овог месеца. У таквим околностима ИД може бити само на губитку. Као што је већ позвала на нападе против западних држава на њиховим територијама, и Русија се сада чврсто укопана на Блиском истоку сврстала на списак њених крвних непријатеља. Извор: Политика
