Панично истицање нуклеарног питања занемарило је реалност у којем се налази вођство ДНРК. Често се у светским медијима наглашава ирационално понашање власти у Пјонгјангу, међутим права истина је другачија. Севернокорејски нуклеарни програм није сам себи сврха већ је то једна од стратегија коју су креатори политике у Пјонгјангу осмислили како би осигурали опстанак своје земље. Скупоцена одлука да се започне с нуклеаризацијом је све само не ирационална. У ствари, одлука је дубоко испреплетена јединственим положајем у којем се Северна Кореја налази на унутрашњем и спољном плану. Све је започело још 1950-их. То је раздобље Корејског рата који се завршио 1953. потписивањем примирја две Кореје иако мировни споразум никада није постигнут. Након рата све је било обележено напетостима па су обе Кореје желеле да војно надмаше једна другу будући да се очекивао нови рат.
Године 1956. Совјетски Савез је почео да обучава севернокорејске научнике дајући им елементарна знања како би могли да започну са развојем нуклеарног програма. 1958. Сједињене Државе распоређују нуклеарно способну ракету МГР-1 Хонест Јохн у Јужној Кореји. Први конкретан чин који је био окидач настанка севернокорејског нуклеарног програма догодио се 1959. када су СССР и ДНРК потписали први споразум о сарадњи на нуклеарним истраживањима. 
Постоји мало сумњи да је од најранијих почетака елита ДНРК била заинтересирана за развој нуклеаризације, али ако је и било сумњи у смисао програма оне су биле отклоњене 1970-их. Наиме, у то време је Јужна Кореја напорно радила како би развила нуклеарна оружја сопствене производње и опасно се приближила успеху. За север који је захваљујући својим обавештајним службама увек био добро упознат с намерама југа, нуклеарне амбиције Сеула су биле врло добро познате. Као резултат, око 1975. Пјонгјанг је одлучио да убрза свој нуклеарни програм.
Кључна препрека очувању и развоју нуклеарног програма био је став СССР-а у то време главног опскрбљивача ДНРК нуклеарним знањима и вештинама. Москва је непролиферацију озбиљно схватила и није имала намеру да се њен нуклеарни монопол наруши стварањем услова да њени несташни и квази савезници могу да створе озбиљне невоље. Упркос свим проблемима, Пјонгјанг је очувао свој нуклеарни програм.
Приликом унапређења и развитка свог нуклеарног програма, севернокорејске вође имале су на уму два основна циља. Први је за војну, а други за дипломатску сврху.
Прво, севернокорејски нуклеарни програм служи војним сврхама. Нуклеарна оружја су застрашујуће моћних капацитета и представљају посљедњу црту одбране од спољне претње. Свака држава које поседује вјеродостојна нуклеарна оружја може бити сигурна да је ни једна друга држава неће напасти. Чињеница да нуклеарно наоружане државе нису доживеле спољну инвазију говори све. Развојем нуклеарних капацитета Северна Кореја се осигурала од спољне претње. 
Друго, Пјонгјангу су потребна нуклеарна оружја за дипломатске сврхе - ефикасан алат за дипломатску уцену. Заправо, Пјонгјангу је нуклеаризација потребнија за ту сврху него за сврху војне одбране. Ако гледамо према географским и макроекономским показатељима, држава која највише наликује на ДНРК је Гана. Ако је веровати информацијама ЦИА-е, 2010. Северна Кореја и Гана су имале становништво од 24.4 и 24.7 милиона док је њихов БДП по глави становника износио 1800 и 1700 $ респективно. Но, Северна Кореја је светлосним годинама испред Гане кад се ради о међународној позицији и могућности манипулисања спољним окружењем. Кад се ради о обиму економске помоћи, Северна Кореја надмашује своју величину.
Прва нуклеарна уцењивачка кампања или прва нуклеарна криза започела је око 1990. Докази о нуклеарним оружјима ДНРК су почели излазити на видело успркос чињеници што су севернокорејски званичници службено негирали постојање таквог програма док у исто време су тајно средили цурење података о тој теми. Док су тензије расле, Северна Кореја је претила својим повлачењем из режима непролиферације и у једном тренутку севернокорејски дипломати су запретили да ће претворити Сеул у "море пожара" ако потребне концесије не буду учињене. Та претња је од тада постала мото севернокорејског арсенала вербалне ратоборности.
1998. тестирана је далекометна балистичка ракета Таеподонг-1 која је прошла кроз јапански ваздушни простор без дозволе. 
Ствари су се промениле након тзв. друге нуклеарне кризе које је еруптирала у октобру 2002. Тада, помоћник америчког државног секретара Џејмс Кели је био у посети Пјонгјангу. Америчке власти су тих дана примиле информације да ДНРК изиграва Договорени оквир и да Пјонгјанг тајно врши програм обогаћивања урана (ранији програм је био базиран на плутонијуму). У Пјонгјангу Кели се сукобио са својим севернокорејским колегом. Према Келију замјеник министра спољних послова ДНРК признао је постојање програма обогаћивања ураном. Касније су Северни Корејци негирали било какво признање. Уместо тога службене власти су креирале причу према којој је севернокорејски дипломат изјавио да се мисли да Северна Кореја има програм обогаћивања урана.
Могуће је да су 2002. власти Северне Кореје имале наду да би могле да извуку додатна финансијска средства преговарањем да се откупи њихов програм обогаћивања урана. Шаблон врло слична оној из 1994. кад се откупио програм плутонијума. Ако је то био почетни план није успео. У Белој кући тада је био председник Џорџ Буш и његови неоконзервативни саветници па су ствари пошле другим путем. Умјесто ценкања за нову исплату, Сједињене Државе су узеле програм обогаћивања урана као доказ да се Северним Корејцима не треба веровати и широка економска помоћ је престала да стиже. 2003. Северна Кореја се формално повукла из Споразума о непролиферацији направивши преседан и постајући прва држава која је то учинила.
Још један нуспродукт друге нуклеарне кризе је био покретање Шестерочланих разговора који су започели 2003. с циљем постављања темеља за евентуалну денуклеаризацију Корејског полуотока. У разговорима је учествовало шест сила које су укључене у корејску кризу: обе Кореје, САД, Јапан, Кина и Русија. Од самог почетка било је јасно да разговори неће испунити свој циљ и довести до денуклеаризације Корејског полуострва јер режим династије Ким нема ни најмању намеру да преда свој нуклеарни програм. Међутим, разговори нису били бескорисни јер су смирили тензије и створили користан форум где питања везана за Корејско полуострво могу бити слободно разматрана. Извор: Правда
