Поред свих дела и бурног живота боксовао је за клуб “ЦСЦ Франкфурт” у екипи заједно са прослављеним шампионом Дарком Целингером и многим познатим борцима Немачке. Кажу да у рингу није имао много успеха јер су рукавице ублажавале његове ударце, његов ринг је ипак била улица на којој није имао достојног противника.
Сваки меч који би изгубио морао је да доживи реванш одмах после на паркингу без рукавица. Ти мечеви завршавани су у његову корист.
Љубомир Магаш је рођен 27. маја 1948. додине у породици Симе Магаша и Росе, рођене Ћурчић. Када је имао шест година родитељи су му се растали и остао је да живи са мајком на Звездари.
Као дете ситним несташлуцима изазвао је да му одреде боравак поправном у дому у Земуну одакле и потиче надимак Земунац. Дом је имао свој боксерски клуб тако да одатле и потичу његови први кораци у спорту. Љуба је био толико јак да је на рукама могао да пређе Београд, говорили су његови другови.
Јуна 1965. Љуба Магаш је украо „фићу“, а потом и „фијат 1300″, па „опел рекорд“. Осуђиван је због крађа женских торби у Београду, Нишу и Копру. Све до 1967. то се сматрало ситним безобразлуцима, а онда је у једној тучи на Технолоском факултету пребио студента Владимира Вучковића. У страху од милиције тада је први пут побегао у иностранство. Накратко се сакрио у Аустрији.
У јесен 1967. када је заједно са Радетом Ћалдовићем Ћентом и Зораном Милосављевићем Робијом оптужен да је силовао једну девојку осуђен је на две године и осам месеци затвора, које је одлежао у Сремској Митровици.Чим је изашао на слободу марта 1971, стигла га је прва полицијска потерница због крађе аутомобила. Зато је пребегао у Италију, а потом у Немачку.
Магаш се настанио у Франкфурту, граду банака и бизниса, са много Југословена „на привременом раду“. Центар њиховог окупљања је била кафана „Џубокс Џамбо Џет“.
Средином септембра 1975. Интерпол Немачке поручио је југословенским колегама да је екстрадиција коју је тражила Југославија, одобрена и да Магаш може бити преузет на аеродрому у Франкфурту, ради спровођења у Београд. У обавештењу је посебно наглашено да је Магаш веома „напрасит“ и опасан и на то треба обратити пажњу приликом спровођења.
Окружни суд у Београду га је осудио због силовања на четири године и шест месеци затвора. После три године пуштен је са издржавања казне и врло брзо се вратио у Франкфурт. На основу захтева Окружног суда из Подгорице и сагласности Савезног секретаријата за правосуђе, јануара 1980. године, преко Интерпола, расписана је нова међународна потерница за Магашем. Екстрадиција је поново извршена авионом, 20. фебруара 1981. године и Магаш је приведен у притвор Окружног суда у Титограду. Првостепеном пресудом осуђен је на пет година затвора због силовања. Врховни суд је укинуо првостепену пресуду и наложио Окружном суду да одржи нови претрес. После двадесет месеци, октобра 1982. године, Магаш је пуштен из притвора, дозвољено му је да се брани са слободе.
Поред свих дела и лошег гласа који га је пратио његове навике су биле потпуно окренуте спорту и здравом начину живота. То је ишло дотле да је и у затворима уводио своја правила која су сви морали да поштују. Поред свих дела и бурног живота боксовао је за клуб “ЦСЦ Франкфурт” у екипи заједно са прослављеним шампионом Дарком Целингером и многим познатим борцима Немачке. 
За Љубу се причало да је био један од обавештајаца Титове тајне службе што је обелоданио и Слободан Митрић у својој књизи “Титов обавештајац” из 1973 године. Неке ствари из његовог живота нису ни дан данас баш најјасније објашњене као ни веза са четничким покретом. Све те забуне да је Љуба прво радио за државу, а касније се окренуо против ње ишле су на руку Горану Вуковићу који се понудио да за државу учини услугу и уклони Љубу.Да ли је добио дозволу или то урадио на своју руку то никада није обелодањено, нити је ико веровао у његове најаве да ће то урадити. 10. новембра 1986, испред зграде Земаљског суда у Франкфурту убијен је Љубомир Магаш.На крају остаје нејасно да ли је Горан Вуковић убио Љубу Земунца по налогу Немачке, Југославије или из страха и освете. Овим делом поставио је себе на високу лествицу света криминала али и навукао гнев свих великана тадашњег подземља, већину врата правих “витезова” је заувек затворио.
Горан Вуковић Мајмун и Душан Маловић ликвидирани су у центру Београда 12. децембра 1994. док су улазили у кола. Полиција је приликом увиђаја пребројала 30 чаура калибра девет милиметара. Извор: Курир
