Државе Квинте траже од Србије да уведе санкције Русији и осим притисака према нашој земљи, али и припадницима Срба у суседним државама, спремнe су да у игру уведу и Бугарску. На удару би, како оцењују познаваоци прилика, посебно могла да се нађе иницијатива „Oтворени Балкан”, која пружа низ компаративних предности државама чланицама. Да постоји жеља да се Србија, у мањој или већој мери, остави по страни приликом одлучивања на Балкану, доказ је и састанак који је недавно у Софији окупио премијере четири чланице НАТО-a – Бугарске, Румуније, Северне Македоније и Црне Горе. Иако је тема скупа била безбедност западног Балкана, позивнице нису послате двема кључним државама региона, чланицама „Отвореног Балкана” Србији и Албанији.

Дипломата Зоран Миливојевић каже да није јасно у ком смислу би Бугарска могла да замени Србију, која је централна држава и без које није могуће решавање проблема у овом региону, нити би Софија имала тај капацитет. За „Политику” каже да је западни Балкан у жижи интересовања Брисела, Лондона и Вашингтона, јер је реч о простору који није интегрисан у трансатлантску заједницу и који није под кишобраном западног утицаја моћи и да је ту главна сметња Србија. „Интересантан је избор држава, са очигледном идејом да помало замре трилатерална сарадња Београда, Букурешта и Софије, али и могуће одсецање Северне Македоније од пројекта ’Отворени Балкан’, чиме би га довели у тешкоће јер би тешко могле да се спроводе договорене мере и да несметано функционише”, каже Миливојевић.

„У новим околностима украјинског рата, примат у западним интересима је добио однос према Русији и увођењу санкција и то је постало апсолутно приоритетно геостратешко питање. На тој линији иде притисак на Србију. Центри моћи који желе да промене ситуацију и да користе притисак да на краћи рок реше питање као што је интеграција Балкана у западну сферу интереса. У тој функцији су и неке државе чланице ЕУ и НАТО и преко њих се врши додатни притисак на Србију”, каже Миливојевић и као конкретан пример наводи актуелно условљавање дотока нафте у Србију преко цевовода „Јанаф”, где су се посебно истакле четири државе – Пољска, Румунија, Бугарска и Хрватска.

Он указује и да, када је реч о региону и притисцима на Србију, треба имати у виду и политику Лондона после Брегзита, где Британија наступа самостално, али њену политику обележава антируска стратегија. „Бивша британска премијерка Тереза Меј после састанка ЕУ и западног Балкана у Софији 2018. године, у посети Скопљу је врло јасно дала до знања да ће самостална британска политика на Балкану пре свега бити усмерена на тај руски утицај. Тако се објашњава и британска политика према Србији и Републици Српској, које та политика сматра проруским упориштима. Тиме објашњавам и именовање специјалног изасланика за регион Стјуарта Пича, чиме Британија даје до знања да има специфичне интересе у региону”, указује Миливојевић.

Тиме се, додаје искусни дипломата, са овим земљама поново враћа иницијатива „Три мора” (обухвата 12 земаља ЕУ на потезу између Балтичког, Јадранског и Црног мора), и тиме прави демаркациона линију између западне Европе и Русије, иза чега стоји англосаксонска политика. Кључне земље у тој стратегији су ове државе које су гласале против. Миливојевић подвлачи зашто је Бугарска важна у овој регионалној слагалици – у овој земљи је дошло до промене власти и сада је инсталирана проамеричка структура која није спорна англосаксонским интересима. Кроз Бугарску пролази „Балкански ток”, преко којег се и може вршити притисак на Србију, а Софија има и специфичан интерес према Северној Македонији.

„Кључни проблем за реализацију западних интереса је Србија, јер неће да уводи санкције Русији. Уз то позиција Србије је кључна у региону имајући у виду политички утицај, али и то што је наша земља економски ојачала. Зато је тачка на којој се Србија може највише ломити и њена позиција озбиљно довести у питање, економија, која је стратешки интерес Београда. Било да је реч о енергетици, привлачењу инвестиција и економској стабилности, али и механизмима који су у функцији јачања српске позиције у региону. Кључни механизам који Србији даје ветар у леђа јесте ’Отворени Балкан’ – једини који регионално функционише и у овим околностима”, истиче Зоран Миливојевић.

Представници Србије, Северне Македоније и Албаније ће средином маја одржати састанак у оквиру регионалне иницијативе „Отворени Балкан”, сазнаје „Политика” у дипломатским круговима. Првобитно је било планирано да се скуп организује у марту, али је због рата у Украјини састанак померен. „Јачање ове иницијативе квари посао Западу јер се онемогућује комплетан утицај неких центара моћи на овај простор. Стварају се услови да се Балканци оријентацијом на саме себе ослободе притисака који најчешће нису на линији њихових интереса. Поготово сада када Србија неће да уведе санкције Русији и то још више постаје проблем и мотив за довођење у питање његовог функционисања. Не због тога што ’Отворени Балкан’ представља сметњу у неком стратешком смислу, већ зато што афирмише и позицију Србије и даје нам могућност да наставимо да градимо своју позицију”, наглашава Миливојевић.

Зашто су три суседа гласала против Београда

Пажњу заслужује, подвлачи Зоран Миливојевић, и чињеница да су три суседа гласала за опстанак нафтног ембарга према Србији. „То су учинили и поред тога што је Србија рекла ’да’ западној антируској резолуцији о суспендовању права гласа Москве у Савету за људска права УН. Случајно или не, Хрватска и Бугарска по правилу условљавају отварања поглавља Србији у приступним преговорима примедбама на статус њихових мањина, док Румунија у истом контексту држи отворено ’влашко питање’, као румунско мањинско питање у нашој земљи”, подвлачи Миливојевић.

„Мали шенген” заснован на четири слободе ЕУ

Иницијатива „Отворени Балкан”, која се у почетку звала „Мали шенген” основана је у октобру 2019. године. Тада су се у Новом Саду, састали председник Србије Александар Вучић и премијери Албаније и Северне Македоније Еди Рама и Зоран Заев, потписавши декларацију о намерама о успостављању „малог шенгена” између три земље. Идеја декларације је била, како су објаснили потписници, да читав регион западног Балкана почне да функционише на четири кључне слободе Европске уније – слободи кретања капитала, робе, услуга и људи. Од тада је одржано неколико састанака највиших представника три државе. На њима је договорено да се слободно кретање њихових држављана обавља уз личне карте, а да се од 1. јануара 2023. укину царинске контроле.

Иако су иницијатори „Отвореног Балкана” више пута поновили да је иницијатива „инклузивна” и позивали остале на западном Балкану да се прикључе, Црна Гора, Босна и Херцеговина и територија под међународним протекторатом тзв. Косово – не желе да буду део регионалног економског пројекта. Изасланик САД за западни Балкан Габријел Ескобар изјавио да уколико у овој иницијативи није „свих шест западнобалканских држава” – она неће успети. Ескобар је указао да регионалне иницијативе морају бити једнако отворене за све државе. Упркос овим изјавама, САД нису притисле БиХ, Црну Гору и тзв. Косово да се прикључе овом пројекту који, како истичу, подржавају.

Извор: Политика