Политичка неизвесност, теоретски могућа победа Марин Ле Пен која заговара повратак франка на скорим председничким изборима у Француској и игнорантски став нове америчке администрације према институцијама ЕУ, заоштрили су питање хоће ли се распасти ЕУ.
Вага показује да би ЕУ могло још дуго опстати. Трошкови распада много су већи од користи.
Корист од распада ЕУ
Након првих десет година великога успеха евра, криза у Грчкој отворила је питање смисла постојања еврозоне. Како је могуће да тако различите државе као што су Немачка и Грчка имају исту валуту? Не би ли Грчка изашла из кризе да врати драхму и допусти да њена вредност падне? Исто можда важи за још неке земље европског југа. Управо објављена студија истраживачког сектора Дојче банке показује да историјски односи цена међу земљама чланицама европодручја не показују велика одступања од равнотеже. Аналитичари Дојче банке узели су у обзир дугорочне односе цена међу државама из раздобља које је претходило увођењу евра, 1980. - 1998. Посматрали су промене цена од тада до данас и закључили да у европозони нема већих одступања од равнотеже. Она се крећу до +/- 10% или 15% у екстремним случајевима. Историјски гледано, и тих 10-15% нису значајна одступања чијом би се корекцијом могли решавати дугорочни развојни проблеми појединих земаља. Користи од распада европодручја, које произлазе из прилагођавања цена, могле би бити сразмерно мале.
Трошкови распада ЕУ
С друге стране, аналитичари сматрају да би трошкови били извесни и велики. Дошло би до сметњи у систему међународних плаћања. У европском банковном систему, који је достигао врло висок степен интеграције, појавиле би се пукотине. Токови капитала међу државама би се смањили, вероватно за дуже временско раздобље. Нове валуте на југу могле би доживети озбиљан пад, све до драматичних 70%, колико процењују за Португал. С обзиром на смањену могућност координације економских политика у случају распада монетарне уније, велике промене односа валута имале би још три негативне последице. Прво, поремећена очекивања и неизвесност у погледу функционисања нових институционалних и политичких односа погодовале би буђењу инфлације и даљој депрецијацији валута. Животни стандард грађана био би угрожен. Због тога је упитно да ли би будућа немачка валута уопште апрецирала након распада. Банковни истраживачи процењују да би вредност корпе нових валута предвођених новом марком пала у односу на долар. Друго, све земље које су увеле евро, осим Грчке, уживају несметан приступ финансирању код Централне европске банке која прихвата њихове државне обвезнице као залог за монетарне операције. Процена је да би самосталне националне централне банке многих држава имале мањи капацитет за рефинансирање од садашњег у оквиру европодручја. У њему многе земље на неки начин посуђују немачки монетарни капацитет. Треће, неизвесност и ризик довели би до повећаних колебања цена што, доказано је, омета међународну размену (под појмом међународна размена овде се мисли на трговину међу земљама чланицама). Свест о трошковима распада прилично је раширена, не само у пословном сектору и међу стручњацима, него и међу грађанима. Када је Сириза преузела власт у Грчкој пре две године, грађани су поручили да желе мањи дуг, али не и повратак на драхму. Велика је већина свесна да поједностављена логика “слабија валута - већи извоз - мањи увоз”, представља само мањи део валутне проблематике. Грађани јужне Европе памте падове валута од 1971. до деведесетих година прошлог века и закључују да им историјски слабије драхме, лире и песете (динари?) нису донеле много тога доброг. Из истог разлога је упитно колико ће се Марин Ле Пен политички исплатити инсистирање на разбијању еврозоне. Противкандидат засад води у анкетама. Извор: Јутарњи Лист
