Иоле озбиљнијим новинарима савршено је јасно зашто се о самоубиствима медијски извештава само у изузетним ситуацијама кад постоји још неки, друштвено крајње озбиљан разлог за писање такве вести.
Разлог је феномен познат од средине 20. века као "Вертеров ефект", назван по романтичном роману Јохана Волфганга вон Гетеа "Патње младог Вертхера", односно склоност људи, без обзира на пол, старост, расу, нацију или било шта друго, да копира самоубилачки образац уколико су предиспонирани на тај чин.
Књижевно дело данас се савршено тачно сматра једном од најсмртоноснијих књига икада написанима. Наравно, у категорији књижевности, што значи након што се искључе писани ужаси попут Хитлеровог "Мајн Кампфа", Мао Це Тунгове "Мале црвене књиге", ако неко баш инсистира и светих или апокрифних књига монотеистичких, те још неких других религија. Гете је роман написао 1774. и преко ноћи стекао светску славу, иако је имао само 25 година.
Роман о несрећно заљубљеном младићу који себи одузима живот због неузвраћене љубави сматра се првим модерним бестселером и првим психолошким романом. Утицао је на Франца Кафку, Томаса Мана и многе друге великане модерне писане мисли. Сам Гете рекао је да му је писање те књиге помогло да се отараси сопственог демона самоубиства које га је притискало, јер реч је о полубиографском роману.
Само, књига можда и јест спасила живот њему, али је живота коштала многе друге. Гете је венуо и ронио сузе због Шарлоте Буф коју је упознао 1772. Она је тада имала 19 година, а питање је уопште би ли Гете код ње уопште нешто и постигао све да и није била верена још од 1768. Накрају се удала 1773., Гете је то некако успео да преживи и већ следеће године написао роман. Избор јунакиње у роману сасвим је неоригиналан.
Његов јунак, прије него што ће повући окидач на Бадње вече, изјављује: "Шарлоте, Шарлоте" Збогом, збогом!" Одатле на немачком израз "Лиебестод", односно љубавна смрт. "Патње младог Вертера" довеле су дотле да се по трагичном јунаку стало прозивати све и свашта, од сира до парфема. Наполеон лично прочитао је роман седам пута. Проницљивијима је било јасно да роман популарност дугује тиме што је погодио тачно у суштину отуђења човека, посебног младих, од друштва.
Младићи су из романа развили чак и специфичну моду; плави капут, прслук, жуте панталоне. Копирање Вертера није стало само на одећи коју је у роману носио у тренутку самоубиства. Копирање јунака отишло је корак даље. Убрзо након стицања популарности, новине су почеле да извештавају о томе да је бестселер био узор самоубицама који су се упуцали, скакали с моста или са зграда.
Врло лако могуће да је била реч о новинском сензационализму да је баш у свим тим случајевима била реч о људима који су имали емоционалних, психичких или каквих других проблема, па им је роман био кап превише. Власти по Италији и Данској биле су толико уверене да то ипак јесте случај да су роман забраниле. А и Гете је касније рекао да му је жао због "оних који су закључили да поезију морају да преточе у стварност".
Књижевница Жермен де Штел изјавила је да је Вертер "проузроковао више самоубистава него најлепше жене у историји". Лако могуће да је добар де личних трагедија за које је Европа тада кривила роман, претеривање. Чињеница је, међутим, да копирање самоубистава доиста постоји. Истраживање из 1974. са Универзитета у Калифорнији стварно је пронашло узрочно последичну везу објављивања вести о самоубиствима по Великој Британији и САД-у од 1947. до 1968. с учесталошћу самоубистава.
Тада је настао и израз "Вертеров ефект". Према неким истраживањима медијски извештаји с описима таквих смрти могу међу младима повећати стопу одузимања живота за чак четири пута. А чињеница је и то да је након смрти Мерилин Монро и након написа да се намерно отровала, 1962. у САД-у стопа самоубистава порасла за 12 одсто. Често је заправо случај о потпуном неспоразуму између оних који у томе виде нешто романтично и онога што је то у ствари.
Сам Гете у свом роману није описао ништа ни романтично ни лепо, а обожаваоцима тог романа порука је сасвим промакла. Вертер није умро одмах. Слуга га је пронашао како лежи у локви крви и с рупом у глави након шест сати. Још шест сати Вертер је био жив и у делиричној агонији, у стању да се осетљивијем човеку подигне желудац ако би се поштено уживео. Напосљетку га односе и сахранују без свештеника, што је у 18. веку значило доиста јако пуно, па је и Гетеов опис био његово посвешћивање самом себи да је самоубиство све само не нешто што би присебан човек могао да пожеле. Извор: express.hr
