Правда

Пише: Миодраг Миликић Декларација је потписана и регионални стручњаци из области лингвистике су дошли до закључка да се у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори говори истим језиком у различитим варијантама и да су све варијанте равноправне. Сложићу се да је тако, али сада брине оно око чега потписници не могу да се договоре, а то је сам назив језика. Назив српско-хрватски или хрватско-српски отпада, јер су после Новосадског књижевног договора измишљени још босански и црногорски језик као два ''посебна'' стандардна језика. На бечкој катедри за славистику, много времена пре ове данашње Декларације, у службену употребу је уведен накарадан и политички коректан назив БХС (босанско-хрватско-српски), све по абецедном реду и законима политичке коректности. Морамо напоменути да тада још није ''стандардизован'' црногорски језик, иначе бисмо добили назив БЦХС. Тврдња да се на теренима штокавског наречија говори једним језиком није никаква новост и ту нема потребе за неким већим доказивањем. Једино нико од водећих слависта и балканиста региона не спомиње ко је од кога узео језик. Постоје јасни документи када су ти ''засебни'' језици настали, али ко га је први употребљавао? Током Вукове реформе језика и правописа, одједном се у битку за језик укључују Људевит Гај и Илирски покрет. Тај почетак 19. века је био процват панславизма у Европи, а јужнословенски панславизам су тада водили хрватски Илирски покрет и католички свештеник Јурај Штросмајер. Шта је сада у томе спорно? Споран је језик на којем су Хрвати говорили до 19. века. Како већ знамо, на територији данашње Хрватске се говори на три наречја, а њихови говорници се тешко разумеју између себе.  Који језик је изворни хрватски? Тачан одговор је чакавски, јер кајкавски дијалекат историјски припада словеначком језику, а штокавски српском.  Ширењем утицаја католичке цркве Штросмајер и Илирски покрет су прихватањем штокавског наречја као својег у хрватски национални корпус убацили српско католичко становништво и преобратили Србе у Хрвате. Таквим потезом није извршен језички геноцид над Србима, већ и истребљење самог хрватског језика. Што се тиче босанског и црногорског језика, ту су коментари тек сувишни. Своје ''језике'' су прогласили за ''неаависне и посебне'' на основу мањих дијалекатских разлика унутар српског језика. Два најбоља примера у свету, која би могла да реШе енигму око назива језика су енглески и немачки језик. Енглески је настао и самој Енглеској и англо-саксонским освајањем света је постао званични језик многих данашњих самосталних држава, а назив му се не мења. Исто је и са немачким. Не постоје раличити немачки, аустријски, лихтенштајнски или швајцарски, већ јединствени немачки са великим бројем дијалеката. На немачком говорном подручју се често не разумеју говорници из Бранденбурга на северу и Аустрије или Баварске на југу, па је немачки и даље јединствен језик, као што се, например, код нас тешко могу споразумети људи из Суботице и Пирота, али они и даље причају српски, а не суботички или пиротски. Стога треба детаљно проучити историју развоја највећег језика региона, а када би постојала историјска правда, језик би се звао српски, што је једини логичан услов за назив језика. Извор: Правда