Правда

Пише: Мирослав Лазански Америчка телевизијска станица Ен-Би-Си саопштава да ће САД извршити превентивни, конвенционални, ракетни удар по севернокорејским нуклеарним постројењима уколико Пјонгјанг изврши још једну нуклеарну пробу. Истовремено, Доналд Трамп упозорава Кину да ће, „ако она не обузда Северну Кореју, САД то учинити саме”. Ка обалама Северне Кореје плови ударна група америчке флоте са носачем авиона „Карл Винсон”. Два америчка разарача опремљена крстарећим ракетама већ су на 480 километара од Северне Кореје. Тешки бомбардери Б-52 са крстарећим пројектилима, у бази на острву Гуам, у повећаној су борбеној приправности. Јапан и Јужна Кореја такође су ставили своје снаге у повишени степен борбене приправности. Руски извори јављају да је у Пјонгјангу извршена евакуација око 600.000 становника. (Више о томе читајте ОВДЕ.) Севернокорејски медији саопштавају да се очекује „велики догађај”, а то је већ стандардна верзија саопштења пред нову, шесту нуклеарну пробу. Севернокорејска војска најављује жестоки одговор ако САД изврше напад на Северну Кореју. Дакле, све је спремно за још један рат у Азији, Доналд Трамп се не скида са окидача. Прво је бомбардовао Сирију, онда је Пентагон бацио на терористе, или талибане у Авганистану, „мајку свих бомби” од 9,5 тона експлозива, сада је, изгледа, на реду Северна Кореја. По чему је Пјонгјанг „заслужио” превентивно бомбардовање? И шта уопште значи термин „превентивно бомбардовање”, израз који је настао после 11. септембра 2001. године? „Право” да сручите ракете и бомбе и без дозволе Савета безбедности УН? Северна Кореја свакако није пример демократске државе, нити оличење људских права, њихов диктатор није ми нимало симпатичан, осим фризуре која је заиста фенси, али таквих држава има туце у овом свету 21. века. Нуклеарни војни програм Северне Кореје стално је предмет оспоравања Запада, а севернокорејске нуклеарне пробе изазивају осуде у резолуцијама Савета безбедности УН. С друге стране, Северна Кореја није потписник уговора о забрани производње и пролиферације нуклеарног оружја, а пошто тај уговор није потписала, правно гледано, нема шта ни да крши. Јер, ако свет може да живи с израелском атомском бомбом, с пакистанском атомском бомбом и с индијском атомском бомбом – бомбама држава од којих ниједна није потписница истог уговора који није потписала ни Северна Кореја – чему толика стигматизација Северне Кореје? Пјонгјанг своје нуклеарне пробе извршава искључиво у подземним објектима, на неколико километара дубине. Нема радијације, нема никаквог рушења објеката у близини. Ниједан радиоактивни облак није доспео ни до Јужне Кореје, ни до Јапана. Нико није забележио повећану радиоактивност. Није било ни потреса који би узроковали било какву штету у околним земљама. То што из Пјонгјанга долази ратоборна реторика – па то слушамо већ 65 година. То није разлог за рат. Лидер Северне Кореје можда је мало „ударен”, али свакако није глуп да први баци атомску бомбу на било коју земљу. Пјонгјанг, пре свега, жели директне разговоре са САД, Клинтонова администрација својевремено је обећала велику помоћ Северној Кореји у храни и нафти у замену за то да Пјонгјанг обустави нуклеарна истраживања у Пјонгсону. Северна Кореја угасила је нуклеарни реактор, па је тако тада испунила свој део договора, али Вашингтон није, и програм истраживања је настављен. Једина севернокорејска „валута” у преговорима са САД, а циљ Пјонгјанга јесте економска помоћ и скидање западних санкција, заправо је атомско оружје. Запад жели да се Северна Кореја одрекне атомског оружја, али да и даље остане под западним санкцијама због стања демократије и људских права. Ким Џонг Ун и екипа видели су како је прошао Садам Хусеин и како је прошао пуковник Гадафи без атомског оружја, па им идеје Запада нису блиске. Улазимо у сферу могућег рата две државе које имају нуклеарно оружје, нешто што досадашња историја ратовања није још забележила. Ко ће изгубити живце, или ко ће попустити у овој каубојској игри код „ОК Кореје”? Ако Пјонгјанг не изврши тест нуклеарне бомбе, онда је за конзервативни део политичког и војног естаблишмента Северне Кореје велики вођа Ким Џонг Ун показао слабост, и то га у будућности може коштати положаја. Ако Северна Кореја изврши нуклеарну пробу, Доналд Трамп ће то једва дочекати да би Америци показао како је јак председник и амерички ратни бродови лансираће крстареће ракете. Први циљ биће инсталације севернокорејског нуклеарног програма, вероватно лансирне рампе и нека постројења чије уништење неће довести до радијације. Ако Северна Кореја закључи да је то ограничени удар, више због Трамповог имиџа, и не одговори војно превише радикално, сукоб можда може остати у границама контроле. Американци униште неколико лансирних рампи и зграда у севернокорејској војној бази, Пјонгјанг одговори топовском ватром у демилитаризованој зони на граници са Јужном Корејом и лансирањем неколико ракета кратког и средњег домета по америчким циљевима у Јужној Кореји или Јапану, или на Гуаму. А те ракете амерички противракетни систем ТХААД или систем СМ-3 на ратним бродовима САД или Јужне Кореје обори. Шта даље? Или заустављање рата, или подизање улога? У сценарију таквог сукоба никад не знате да ли крстарећа ракета „томахавк” има класичну или нуклеарну бојеву главу. Баш као што то исто не знате ни за севернокорејске ракете „нодонг” и „мисудан”. Северна Кореја располаже са укупно шест ракета интерконтиненталног домета „хуасонг-13” и стотинак пројектила средњег домета „нодонг” и „мисудан”, као и са око 200 пројектила кратког домета „фрог” и „скад”. Пјонгјанг има армију од 1.190.000 припадника, паравојне снаге од 5,7 милиона људи, авијација од 545 борбена авиона превише је слаба и застарела, још користи авионе „миг-15”, „миг-17” и „миг-19”. ПВО систем је застарео, базиран на старим совјетским моделима, ратна морнарица застарела… Копнена војска још и има неке капацитете, пре свега у командо-јединицама и артиљерији, али Пентагон свакако не мисли да се уваљује у копнени рат у Кореји. За Ким Џонг Уна било би најпаметније да нуклеарни тест одложи за нека друга времена. Јер, ако се одлучи за рат – изгубиће. Нови станар Беле куће по сваку цену жели да се докаже. Док не налети на неког себи равног. Кину. Ко је најјачи? Трамп, Путин, папа и Вучић користе исто оружје. Више о томе читајте ОВДЕ. Извор: Политика