Правда

Један од кључних актера обрачуна са Чеком Дачевићем у Пљевљима, сукоба Мила Ђукановића и Момира Булатовића, супротстављања српским демонстрантима пред зградом црногорске Владе 14. јануара 1998, вишемесечног живота на ивици сукоба са Војском Југославије током НАТО агресије и ,,контроле“ протеста због признавања државности Косова 2008. године, актуелни секретар Већа за националну безбедност Веселин Вељовић у „Живој истини“ саопштио је своју верзију тих дешавања. Вишедневни протест присталица Момира Булатовића, прерастао је у силовит напад на Владу, у ноћи 14. јануара 1998, уочи ступања Мила Ђукановића на дужност председника. ,,Данима су били протести, велике тензије, акумулирана енергија мржње, покушаја насилног преузимања власти. Службе безбедности су то стање пратиле, нисмо били изненађени нападом, али га нисмо очекивали у таквом обиму и на такав начин, такав степен мржње и антагонизма према институцијама државе. Ја сам тада био командант Антитерористичке јединице и мој задатак је био обезбеђење зграде председника државе„, присећа се Вељовић. Он тврди да је процена црногорских служби да демонстранти могу ударити са бочног улаза, била исправна. Описао је ситуацију уочи самог напада демонстраната на стару зграду Владе. ,,Те ноћи и ја сам добио наређење да уђемо у стару зграду Владе. Када сам дошао тамо, примиетио сам да је бочни улаз са Булевара незаштићен. Схватио сам да је то простор одакле може да уследи напад. На бази сопствене процене, али и интуиције, блокирали смо те улазе. Касније се испоставило да је то била добра процена и да је главни удар кренуо са тог простора, а да је на главном улазу био мањег степена„, каже Вељовић и додаје да је сценарио таквог напада морао бити осмишљен у оквиру структура које су биле при држави. ,,Не говорим само о тадашњем министру унуташњих послова Николи Пејаковићу, него и о неким њему блиским сарадницима„, каже тадашњи командант црногорских специјалаца. Он тврди да је постојала могућност сарадње демонстраната и војске. Кад је напад на Владу одбијен, присталице Момира Булатовића масовно су кренуле ка касарни Морача и тражили оружје. Нису га добили, али чињеница да су већ поседовали велику количину хемијских средстава, оружја и топовских удара појачава сумње да их је неко у Милошевићевој ВЈ тајно подржавао. ,,Бацали су на полицaјце хемијска средства, топовске ударе… на мосту Блажа Јовановића бачена је бомба која је повредила десетине полицајаца. Уследила је наша реакција, ми смо тада имали и борбена возила која и сада имају остатке од метака из тог оркшаја. Срећа па није било већих последица“, прича Вељовић. О трагици тог сукоба говори и то што је у борбеном возилу са њим био специјалац чија је мајка била члан ГО СНП Момира Булатовића. ,,Упркос томе, ти људи су сасвим професионално извршавали своје задатке. Никада нијесам посумњао од њих. Био сам у праву“, каже Вељовић. Након разбијања демонстрација, постојала је могућност хапшења Момира Булатовића и његових најближих сарадника, који су побегли у зграду Скупштине. ,,Било је мишљења да би они сви требало да буду ухапшени, а касније и процесуирани. Слагао сам се са тим, али је политички став био да се то не ради и они су те ноћи пуштени“, констатује Вељовић коме се у памћење урезао страх челника протеста, у тренуцима када су, након разбијања демонстрација, били опкољени у холу Скупштине Црне Горе, а њихова пратња разоружана. ,,Крили су се једни иза других, плашили су се шта би се могло десити“, каже Вељовић. Годину и који месец касније касније, НАТО агресија је била идеалан амбијент да се уради оно што је пропуштено 14. јануара – насилно смени власт у Црној Гори, тврди тадашњи први специјалац Црне Горе. На митингу у Подгорици Момир Булатовић позвао је полицију да се препотчини Савезној команди, да не слиједи издајничку власт у Подгорици, него да стане уз раме са Војском Југославије и придружи се одбрани земље. ,,Режим из Београда је тада блокирао медијски и економски простор Црне Горе. Формиран је Седми батаљон који је био дивља творевина људи са наших простора. Понашали су се као окупатори“, тврди Вељовић. Подсетио је на акцију у Суторини у којој је за длаку избегнут сукоб, који је могао да прерасте у грађански рат. ,,У акцији у Суторини учествовала је јединица којом сам руководио. Ка Црној Гори кренула је колона помоћи у натовареним камионима и возилима, а на Дебелом Бријегу зауставиле су их снаге Војске. Ми смо њихову блокаду уклонили. Сутрадан смо на том локалитету пронашли велики број пушака и другог оружја и видели смо резервисте који су побјегли јер су били свесни ситуације“, описује Вељовић и додаје да су све акције у том периоду биле веома ризичне. ,,Употреба оружја била је врло близу. Спремни смо били и да се ватрено супроставимо. Спремни су били и противваздушни системи и противоклопне групе, све што је могло помоћи одбрани Црне Горе„, наводи Вељовић и додаје да су постојали планови за напад из ваздуха и оклопним средствима на црногорске државне институције! Вељовић се осврнуо и на безбедносну ситуацију у Пљевљима у време када је био командир Центра безбедности тог града и када су се дешавали инциденти са четничким вођом Миликом Чеком Дачевићем. Није сагласан да је, у том периоду, држава била немоћна да се ухвати у коштац са Чеком и његовим српским четницима. ,,Ситуција је тада била врло комплексна и у политичком и у безбедносном смислу. План одређених структура био је да се ’92. рат у Црну Гору уведе преко Пљеваља. Потпуно сам сигуран да је уз помоћ црногорске полиције то спречено и сачуван је мир“, тврди Вељовић и подсећа да је, након што су се снаге ВЈ и Савезног МУП-а повукле из Пљеваља, црногорска полиција брзо и ефикасно решила тај проблем, па је Чеку требало три и по године да се опет врати у Пљевља, иако је био посланик Скупштине СРЈ и председник Одбора за безбедност. Да видите какав је паклени план Вељовић имао са циљем да нападне Војску Југославије, погледајте ОВДЕ. Извор: Уједињење