Пише: Иван Ристић Новоуспостављени поредак – de facto завршетком ратова, а de iure поновним успостављањем и нормализацијом односа са западним светом – наметнуо је нашој земљи механизам и задате оквире у којима може да остварује своје интересе. Међутим, актуелни тренутак носи највеће бреме још од урушавања хладноратовског поретка, па колосалне промене захтевају нов начин промишљања прилика и перспектива за Србију. Правилна перцепција садашњег положаја Србије захтева објективно сагледавање непосредне прошлости, као и њене перспективе у будућности.
Било да је Балкан „предео срца“ светске политике, „простор крцат хистеричним субјектима“ или периферија развијеног света, Рамсфелдов концепт нове Европе изјаловиће се управо у региону који је будио највећу наду и имао опипљиву стартну предност. Основу структуре балканског система односа без увођења варијабле особености јединица чине комплексно наслеђе прошлости, међусобна економска зависност и значајно заостајање за развијеним светом. Мултивекторски фокус више глобално важних чинилаца уноси додатну тензију, а различити облици присуства дела међународне заједнице у БиХ, на Космету и у Македонији подсећају да су многи проблеми далеко од коначног решења. Симболичко поклапање године потписивања ССП са почетком економске кризе означило је почетак преокрета. Од јасно изражене окренутости „европским и евроатлантским интеграцијама“ почетком 2000-тих, Србија је стигла до промишљања концепта неутралности као „динамичке категорије“, који захтева прилагођавање спољнополитичких активности међународном окружењу.
Западни Балкан поново на хоризонту Брисела
Стратегија САД и њихових НАТО партнера у региону сачињена од покушаја да најпре методом „штапа и шаргарепе“, а затим и креирањем многобројних регионалних мултилатералних иницијатива са циљем цементирања успостављеног послератног поретка, показала се као недовољно успешна. О томе довољно говори чињеница да је у мору мултилатералних установа само једна иницирана од стране земаља региона (Процес сарадње у Југоисточној Европи), док су све остале настале под диригентском палицом САД и ЕУ.
Уколико се спољна политика Србије посматра као инструмент који помаже у стварању „што повољнијег амбијента и услова за спровођење унутрашњих промена“ и као средство за потрагу места под међународним стратешким „кишобраном“, долази се до комплексне слике у којој мигрантска криза, економска криза, нарастајући протекционизам и ЕУ, забављена сопственим проблемима, играју ограничавајућу улогу. Имајући у виду измењену природу моћи у међународним односима, спољна политика мора бити оријентисана на државу као учесника на тржишту, са једне, и историјску творевину, са друге стране, односно фокусирана на остварење циљева путем тржишног механизма, технологије и људских права.
Зато је неопходан еврореалистичан поглед на окружење, уз чврсте регионалне везе на свим нивоима на којима постоји обострани интерес. Урушавање трансатлантског поверења и последични празан простор који се отвара у региону креира потребу за вишедимензионалном спољном политиком, и то просторно, временски и идеолошки. Имајући у виду радикално измењену природу наступа глобалних играча који обликују геостратешке односе у региону, Србија мора да тражи комплементарне, а не супарничке пројекте, служећи се дипломатијом као основним алатом за промоцију свог растућег извоза. Имајући у виду традиционално сучељавање на релацији Каптол – Андрићев венац, као и разбуктали ривалитет црноморског и јадранског региона, то неће бити ни мало једноставан захват. Када се сумирају досадашњи резултати, напредак на социјеталном нивоу је далеко већи него на политичком, имајући у виду интензивне контакте, посебно у троуглу Београд – Загреб – Сарајево. У том контексту треба радити на формирању српског културног простора као гравитационе осе наше меке моћи. Управо овај концепт пружа шансу Србији да напокон премости јаз који раздваја велике и мале, немоћне и моћне. Недостатак критеријума у појединим областима евроинтегративног процеса или њихово нејасно изражавање често доводе до широког маневарског поља за условљавање еx анте. Диференцирана интеграција, као модел у коме „различите чланице ЕУ могу да се интегришу на различитим нивоима и различитим темпом, у зависности од своје унутрашње политичке, економске и сваке друге ситуације“, коначно се разматра као алтернатива све тромијој ЕУ. Даљи политички догађаји у Европи би могли да дају одговор на питање у ком правцу ће Европа ићи, а стварање „евројезгра“ би Србију могло снажније да погура ка чланству у „широј Европи“, ма како да је она замишљена. Чини се да је улазак Русије у вакуум који ЕУ није умела да на прави начин искористи учинио да се „Западни Балкан поново појави на хоризонту интересовања у Бриселу“.
