Кика, која је овај надимак добила у рату, рођена је у Младеновцу 1920. али је убрзо с породицом отишла за Параћин, где је завршила школу. Почетком рата враћа се у родни крај и придружује Космајском партизанском одреду. Тада упознаје свог будућег супруга Драгољуба Дражу Марковићу, касније високог државног и комунистичког функционера, чији је рођени брат Мома Марковић отац Мире Марковић.
- Та жена помало је и подсећала на Миру Марковић по хладном погледу - почиње причу Првослав Матовић, мештанин Ковачевца, крај споменика убијеним и несталим мештанима у току и после Другог светског рата.
Тек недавно, због страха од комуниста, смогли су храбрости да својим прецима које су убијали Кика и њени саборци, познати под именом „крваве тројке“, подигну споменик како имена жртава не би пала у заборав. Иако је од рата прошло више од 70 година, страх од Кике и Драже Марковића не пролази.
Старина Душан Петровић био је сведок злочина Мирине стрине. У рату и првим годинама после њега изгубио је четири члана породице.
- Био сам мали. Имао сам четири године, али се и данас сећам. Страдали су ми отац, стриц, деда и сестра од стрица. Стрица су тужили код Кике да се поздравио са официром краљевске војске, извесним Лазовићем. После три дана ухватили су га и по њеном наређењу стрељали. Мој отац је, кад је чуо шта се десило, кренуо у потрагу за братом. Нашао га је. Стрицу је било исечено пола главе. Донео га је на раменима и сахранио. После тога је отишао од куће јер се бојао да ће доћи и по њега. Пољубио нас је све, и нестао. Никад га више нисам видео - тресући се као прут прича Петровић.
О деди је, каже, тек 1979. године сазнао страшну истину.
- Деда је бачен у јавни клозет, на месту садашње аутобуске станице у Младеновцу. Ту су, како смо касније открили, бацали и живе људе. Ниједан траг јавног клозета није остао. Саградили су аутобуску станицу, а већина Младеновчана и не зна да гази по костима својим сународника - прича Петровић кроз сузе.
Најјезивију судбину доживела је његова сестра, која је била у двадесетим. Кика је била љубоморна на њену лепоту.
- У кућу су стигле особе у плавим униформама. Одвели су је и редом силовали. Њих двадесетак. Толико су је испребијали да је имала страховите болове у бубрезима и стомаку. Вратили су је кући болесну и крваву - замуцкујући казује Петровић.
У то време народ је био прост, веровао је у свашта, па се сестра досетила шта су јој старији у селу причали.
- Тражила је да пије моју мокраћу - тргао се у моменту Петровић.
- Секо, шта ће ти моја мокраћа? - питао сам је.
- Оздравићу. Прорадиће ми бубрези и биће ми боље - одговорила ми је.
- Јадна, убрзо је умрла - завршио је своју исповест Петровић, а већ се још народа сакупило у центру села да испричају своју причу. Како кажу, сва злодела су сачувана у црквеним и партизанским књигама, које је Кика лично исправљала остављајући свој рукопис. Никола Костадиновић, први човек локалног Субнора у Младеновцу рекао је пре неколико дана приликом постављања споменика Кики Дамњановић да су то измишљотине. - Волео бих да СПЦ или било ко други ко се противи подизању овог споменика, пружи директне доказе да је Кика одговорна за смрт толико људи. Сваки рат, а посебно братоубилачки, има две стране. Моји сарадници и ја смо истраживали њен живот и тврдимо да нису тачни подаци који се о њој износе, да су на нивоу пијачних оговарања - тврди он. Али за породицу Бранке Стевановић, Кика је "злотвор": - Мој свекар Милош Стевановић, био је после рата новинар "Политике" и ишао по задатку да пише о Равногорском покрету. Свратио је у кафану у Горњем Милановцу, тамо му је живео брат, стоматолог. Убрзо је дошла Кика са коњицом, јер је имала дојаву да су тамо симпатизери четника. Извела је њега и још десетак студената. Стрељали су их све без суђења. Она, лично, испалила је сваком метак у чело. Породица није могла ни тела да преузме, већ су их грађани ноћу сахранили у Горњем Милановцу. Титов унук Јошка Броз, председник Комунистичке партије, тврди да је Кика била „нормална жена“ и да није она убијала и наређивала ликвидације.
- Ма какви опасна.... То су у приче, криво им што има бисту. Није она толико стрељала и наређивала, то је радила служба. Циљ свега тога је да се рехабилитују Дража Михајловић, Милан Недић, Димитрије Љотић и, на крају, Адолф Хитлер - сматра Броз. А где можете да потпишете иницијативу за уклањање споменка захвалности Француској, погледајте ОВДЕ. Извор: Курир, Новости