Пише: Виктор Колбановски У недељу, 21. маја навршава се 11. годишњица референдума о отцепљењу Црне Горе из 2006. године, на ком су грађани гласали за излазак Црне Горе из Државне заједнице СЦГ.
Пропаст ове 'мале Југославије' је заправо последња фаза распада социјалистичке Југославије, великог пројекта интеграције који је почео јод 1945. године као један од резултата Другог светског рата.
Тада је на основама комунистичке и социјалистичке идеологије Западног Балкана, у подељеном, биполарном свету, формирана трећа сила - Покрет несврстаних. У том смислу, Савезна Југославија дефинитивно је постала историјска претеча - оснивач традиције савременог мултиполарног светског поретка.
Али, социјалистичка Југославија (СФРЈ), у историјској свести нераскидиво повезана са именом Јосипа Броза Тита, била је друга у низу творевина у модерној историји која је окупила јужнословенске народе. Прва је била Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која 1929. године постаје Краљевина Југославија. Образовање југословенске монархије у 1918. години, након Првог светског рата, повезано је с историсјкиим личностима - српским краљем Александром Карађорђевићем и истакнутим српским политичарем и идеологом 'Велике Србије' Николом Пашићем.
Консолидујућа традиција је нека врста цивилизацијског кода дубоко укорењеног у националној свести јужнословенских народа. Новија историја то потврђује и да прати развој стања доноси мир и просперитет у јужнословенским земљама и народима различитих националности и вероисповести.
У исто време, уништавање овог цивилизацијског принципа доводи до драматичних, а у неким случајевима и трагичних последица.
Да ли је распад социјалистичке Југославије фаталан и неповратан и да ли сада постоје предуслови за нови јужнословенски концепт интеграције на пост југословенским просторима?
Процес консолидације, који се сада дешава у Србији јасно указује на то да Београд почиње да игра водећу улогу у целом јужнословенском
простору, способна да својим утицајем обезбеди стабилност и развој региона. С обзиром на тешку ситуацију у региону, пред Београдом је сложена и одговорна мисија. Но она је истовремено и неопходна јер се у њој налази кључ за стабилност и развој саме Србије.
Унутрашња ситуација у земљи показује већу стабилност политичког система и способност да се ефикасно одупре утицајима споља усмереним на подривање драве.
Избори одржани 2. априла ове године су показали висок ниво подршке за националног лидера - премијера и изабраног председника Александра Вучића. Сада новоизабрани председник и влада морају да се носе са тешким задатком спровођења коренитих економских реформи, успостављања нових индустријских и агро-индустријских комплекса који ће омогућити запошљавање и благостање за грађане Србије.
Светска, а ту и руска пракса показују да је развој војно-индустријског комплекса и извоз оружја локомотива економског развоја и подстицај за развој многих сродних индустријских и научних области. Појава овогодишњих нових модела оклопних возила Лазара, Милоша, хаубица НОРА-Б52 као и друге војне опреме, "Шумадије", указује на то да војна индустрија Србије улази у фазу динамичног развоја.
Али мир и стабилност како у Србији тако и у читавом јужнословенском региону може да обезбеди само војно-стратешки баланс у региону. У савременим условима је потребно и присуство система противваздушне одбране Србије С-300 и БУК М1, као и унапређени авиони МИГ 29, опремљени најсавременијим ракетама "ваздух-ваздух" и "ваздух-земља". Са оваквим одбрамбеним потенцијалом Србије, искључена је чак и теоретска могућност нове одмазде каква је спроведена од стране НАТО 1999. године.
Такав сценарио умањио би могућност војног сукоба са било којим од суседа Србије, а који су члан НАТО и знатно охладила агресивно расположење екстрених наоружаних група на Косову.
Каква је тренутна реалност и перспектива развоја ситуације у Црној Гори?
Нажалост, за 11 година колико је прошло од одржавања референдума о независности 21. маја 2006. године раскол између оних који су гласали за отцепљење и оних који су желели да сачувају државну Унију, не само да није превазиђен, него је чак и усијан. Признање црногорске власти једнострано проглашеној независности Косова, увођење анти-руских санкција, насилно увлачење земље у НАТО на плану антируске и антисрпске хистерије, довело је до деградације политичког система. Криза у земљи је постала трајна и стална.
Али у исто време, у Црној Гори се јавља и захтев за консолидацију. Исход политичке борбе у 2016. години јасно показују да ниједна од политичких партија и синдиката нису у стању да се сами супротстављају ауторитарној Ђукановићевој диктатури. Само консолидација целе опозиције може данас бити фактор успеха у политичкој борби.
Зато се јавља независна иницијатива и потреба за именовањем јединственог председничког кандидата целе опозиције. Црна Гора, можда сада више него икада, треба да има на политичкој сцени једног кандидата који би могао да уједини све здраве снаге у земљи и постане лидер свих грађана, без обзира на политичку припадност, национално порекло и религију.
Од решења овог проблема зависи превазилажење свих унутрашњих подела и успостављања конструктивног дијалога између Београда-Подгорице-Москве и широм подручја и широм целог јужнословенског подручја.
На сваким изборима у Црној Гори, укључујући и локалне, Ђукановић не престаје да гура популистичке пароле о опасности од угрожавања суверенитета земље и себе проглашава за заштитника од таквих опасности.
Међутим, тренутни развој европских и евроазијских интеграција, као и других међународних организација, не угрожава суверенитет било које од земаља учесница.
Према овој логици, јужнословенски пројекат ће допринети јачању државности у земљама као што су Црна Гора, Босна и Херцеговина и Македонија. Ове јужнословенске државе данас су одвећ подвргнуте расцепу и потребно је да ојачају унутардржавни и међунационални дијалог.
Шта је нови јужнословенски интеграциони пројекат близак Русији, какву улогу може имати и какве би повољне последице такав пројекат могао да има?
Цивилизацијски модел понашања и, сходно томе, државно политичка традиције Русије и јужнословенских земаља имају много сличности.
И у руском и у јужнословенском националном идентитету заједничка је традиција консолидације, заједничког тражења решења и независност у спољној политици. Руска подршка јужнословенском пројекту је логичан наставак политике подршке од стране Русије, која ју је пружала чак и у неповољна времена.
Осим тога, руска сарадња са Балканом мора бити квалитативно боља. Заједно са класичним билатералним односима била би присутна и сарадња у оквору регионалног концепта.
Тренутно, руско Министарство иностраних послова, Државна Дума, као и водећа политичка партија Јединствена Русија, подржавају развој пројекта на Балкану - Б4, који укључује Србију, Црну Гору, Босну и Македонију.
Међутим, пројекат Б4 у овом случају би се могао сматрати као један од елемената ширег Јужнословенског пројекта. Нови Јужнословенски пројекат би могао да буде синтеза најбољих искустава стечених током империјалних и социјалистичких периода на овом подручју.
У ствари, може довести до помирења епоха и генерација, помоћи да се превазиђу поделе и расколи, а помирење је тако неопходно данас за успешну изградњу будућности. Реализација овог концепта може ставити тачку на све крваве ратове с краја 20. века, а који су били у вези с распадом Југославије и да постави темеље трајног мира и стабилности на Балкану, који се вековима сматра за буре барута у Европи. Извор: Информер
