Правда

Пише: Александар Мезјајев  Имајући у виду да су судије текст своје одлуке састављале месец дана, могло би се претпоставити да ће, чак и у случају негативног одговора на захтев, њихова аргументација бити доста убедљива, бар на први поглед. Или да ће бити урађена имитација аргументације (на пример, позивање на неке не често примењиве у предметима међународне норме, које стварају утисак кредибилитета). Но… Те претпоставке су се показале узалудним. Судије су своје одбијање образложиле тиме што се генерал Младић скривао 16 година и због тога (!!!) они не верују да ће се он поново појавити пред судом! Обратимо пажњу да текст одлуке суда почиње са помињањем гаранција Руске Федерације, које су биле упућене у трибунал на месец дана пре него што су адвокати генерала Младића упутили сопствени захтев. И ево, уз постојање гаранција Русије о повратку генерала Младића на први захтев трибунала, судије то једноставно игноришу. Да приметимо да то они раде већ други пут. Први пут судије су такође игнорисале гаранције Русије у предмету Слободана Милошевића. Није била предочена никаква аргументација о томе да држава, притом државе која је стални члан СБ ОУН, може бити одбачена као држава која не улива поверење. Гаранције Русије су поменули као чињеницу и … у потпуности игнорисали постојање тих гаранција у даљој аргументацији. У целини, одлука МТБЈ о одбијању привременог ослобођења носи скандалозан карактер. То је пример несудске одлуке, јер у њој нису поштована елементарна правила, пре свега, правило о утемељености. Генерално, текст у себи садржи просто идиотске опаске. Тако, на пример, судије не прихватају да „заслужује поверење“ закључак групе лекара, но, истовремено прихватају изјаву секретаријата о томе да се „здравље Р. Младића за време боравка у затвору побољшало“ (види параграф 7 одлуке суда). Штавише, даље тврди секретар, то побољшање је произашло управо захваљујући бризи затворских лекара. Какво медицинско или правно значење имају такви закључци секретара суда? Судије МТБЈ су покушале да се обезбеде обилним строго поверљивим деловима своје одлуке. Практично на свакој страници постоје „изузети поверљиви делови“. Но, такав приступ је прошивен белим нитима. Никога на тај начин неће успети обманути. Сви такозвани „поверљиви“ делови текста – нису ништа друго него покушај да се склоне од одговорности (и обавезе) да донесу утемељену одлуку! Као на пример, када су судије „ослободиле“ себе од обавезе да објашњавају инцидент који се десио са генералом „отприлике“ 3. марта текуће године. О том инциденту ми све до сада не знамо поуздане појединости, но, највероватније је генералу била указана неквалификована помоћ која је довела до тешких последица, или уопште није била пружена никаква помоћ. Кривица очигледно лежи на најбољим лекарима затвора, јер је управо тај инцидент завијен тајном и редактирањем текста (види параграф 18 одлуке суда). Судије су просто означиле као тајну тај „инцидент“ и изјавиле да на медицинском плану више ништа сада није потребно чинити. Какав демонстративни безобразлук! Као што је познато, у МТБЈ судије утврђују предумишљај оптуженог на основу његовог дејства, „изводећи“ тај предумишљај из тога што је оптужени говорио, интерпретирајући његове речи (метод „извођења“ предумишљаја – referring the intent). Пробајмо и ми да искористимо тај метод како би утврдили предумишљај чланова Претресног већа приликом доношења ове одлуке. Треба обратити пажњу на три околности одлуке суда у њиховој узајамној повезаности. Прва околност: аргументи суда. У ствари, на седам страница текста налазе се само два аргумента: 1. Ми нисмо уверени да ће се он вратити, ако буде ослобођен, и 2. Ми сматрамо мишљење једне групе лекара важнијим од налаза друге групе лекара. Притом нема никаквог озбиљног објашњења тога, зашто судије дају приоритет управо тој групи. Друга околност: количина докумената које суд подвргава оцени приликом припреме ове одлуке. Они су побројани на страницама 1 и 2 одлуке суда и њих нема превише – свега дванаест. И на крају, трећа околност: то време које је било изгубљено од стране судија ради прихватања одлуке по захтеву који је имао хитан карактер. Од тренутка добијања захтева, до доношења коначне одлуке, прошло је месец и по дана. Поставља се питање: шта је радило Претресно веће тако дуг период? У одређеном степену, судије су своју спорост покушале да оправдају спорошћу других. Тако, суд објашњава своје одбијање да нареди хитан одговор тужилаштва тиме што је предмет, наводно, веома сложен и суд не може ограничити тужилаштво временом за одговор на тако сложено питање. Веома брижан суд. Он веома жали тужилаштво. Шта су ти праве судије! Тужилаштву је заиста тешко било смислити нешто убедљиво и при том још и брзо. Међутим, тужилаштво ионако није могло смислити ништа осим да „подсети“ да се Р. Младић скривао „од правосуђа“ 16. година. Аргумент који очигледно не захтева ни један једини дан припреме. Истине ради треба признати да је у одговору тужилаштва постојао још један аргумент. Р. Младић је лично захвалио лекарима који га лече. Но, треба ли давати озбиљну оцену таквом аргументу? То више личи на изругивање (и то у ствари потпуно смишљено изругивање). Када се захваљивао лекарима, генерал Младић није знао – и то је предочено у медицинским документима – да му се не предлаже најоптималније не само лечење, него чак ни дијагностика! Рекло би се, тај „аргумент“ тужилаштва се могао просто игнорисати приликом доношења одлуке. Али не! Судије просто понављају аргумент тужилаштва као свој сопствени! Они га признају за убедљив аргумент! Оцењујући све три околности у њиховој свеукупности, постаје јасно да се предумишљај судија огледа у доношењу одлуке о одбијању привременог ослобађања независно од аргумената. То значи да је овај предумишљај злочиначки – mens rea. МТБЈ је поново починио очигледан злочин. Неосновано одбијање пружања медицинске помоћи – злочин је очигледан и демонстративан. У својој одлуци (параграф 18) судије су изјавиле да је Члан 3 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода (право на живот) непримењив у овом предмету директно. У тексту члана је заиста побројан само низ случајева заштите права на живот. Но, пракса Европског суда за људска права  (ЕСЉП) већ одавно полази од много ширег схватања тог права (и у складу са тим, обавеза државе). И та пракса се одавно примењује у односу према држави. Смисао одлуке ЕСЉП у односу на Члан 3 – држава (у нашем случају – било која власт, у чијој надлежности се налази затвореник) носи сву одговорност за живот затвореника. И уколико нису предочена убедљива образложења, одговорност за смрт лица сноси држава, а у нашем случају – Хашки трибунал. Настављајући своју тактику тајности, судије су у својој одлуци написале: „оптужени се налази под сталним ризиком [redacted] у вишем степену» (параграф 9). Они све знају. Сва одговорност за могући трагични исход стања здравља генерала Младића, сада лежи на судијама МТБЈ А. Орију, К. Фљугеу и Џ. Молоту, као и руководству МТБЈ. Хашки трибунал ће убити генерала Ратка Младића одмах по изрицању првостепене пресуде, којом ће га највероватније осудити на доживотну робију због наводних ратних злочина, тврди лидер радикала Војислав Шешељ. Више о томе читајте ОВДЕ. Извор: Фонд стратешке културе