Расплет је за Београд троструко неповољан - и по српске интересе у региону, и непосредно по државу, и као манир генерисања кризе, какав Србији прети. Албанци су за сада једини недвосмислени регионални добитник у македонској кризи. Они су и из ЕУ и из САД подржани као главни (иако дестабилизујући) актер неизвесне будућности македонске државе.
Пад Македоније
Падом Николе Груевског албанске политичке акције, заједно са западном подршком, биће концентрисане на притисак да Београд призна албанску државу на Косову и Метохији. Како је Србија имала известан утицај у инфраструктури Груевског, притисак који ће на његову партију бити извршен само ће споља личити на борбу против криминала. Суштински, биће то чишћење ВМРО-ДПМНЕ од руског и српског утицаја и враћање у "природно" стање пробугарске партије. Македонија под Заевом неће наставити пријатељске односе са Србијом. Као трећа земља, уз Србију и Црну Гору, која за чланство у западним интеграцијама мора да се одрекне суштине државности, она ће после Црне Горе бити још једна полуга притиска на Србију. Заев је то и потврдио најављујући спремност да промени име земље за улазак у НАТО, што ће бити увод у много драматичнији део кризе. Ако је улазак Црне Горе у НАТО био затварање обруча око Србије, улазак Македоније ће тај обруч да сузи. Сламање Македоније, која се сад геополитички понаша као део "Велике Албаније", доводи у питање и крупне инфраструктурне пројекте, који се тичу Србије. То је питање Турског и Јужног тока, којима би руски гас требало да потече у Југоисточну Европу. Иако би ти гасоводи могли без Македоније, она је важан балкански чинилац кинеског пројекта „Један појас, један пут", а на то земље које су преко Заева повећале утицај у Скопљу неће гледати благонаклоно. Почеци македонске кризе веома су личили на оно што сад гледамо у Србији. Однос снага између власти и опозиције био је несразмеран, исто као данас у Србији. Први корак у сламању Груевског била је криминализација владе отварањем афере прислушкивања, што је за Заева био превелики залогај без подршке западних служби. Није ли и оно што се српској јавности већ неко време агрсивно намеће као тема - од рушења у Савамали до инциданата на Вучићевој инаугурацији - суштински криминализација власти?Наук Србији
Проблем је што је она ефикасна тек колико се одвија уз помоћ страних служби и медија, а та подршка постоји тек колико се власт тера да одустане од одбране националних интереса. Ако македонска криза може да послужи као наук Србији, тад је, не пример, важно питање да ли владавина Зорана Заева значи раскид државе са криминалом. Тешко, ако се има у виду колико је криминал био укључен у његов долазак на власт. Албанац Захир Бећири Чауш, локални криминални шеф, иначе у сродству са Заевом, био је 2016. године осуђен због фалсификовања докумената којима су неки чланови владе Груевског били лажно приказани као власници рачуна у швајцарским банкама. Медији склони Груевском Бећирија су описали су као везу између две најважније проамеричке фигуре у Скопљу - Заева и шефице специјалног тужилаштва Катице Јаневе, која је имала битну улогу у сламању Груевског. За Заева се везује још света сличних склоности - Џељадин Јусуфи, кога су оптуживали за шверц оружја и наркотика у Арачинову, ту су и људи с друге стране закона Наким Халими, Харун Хаџибулић и Дејан Трајковски, који је обезбедио албански новац из Швајцарске за Заевљеву изборну кампању. Македонски пример сведочи о затвореном кругу између власти и опозиције, из кога корист извлаче само криминал и странци. Наиме, док опозиција, уз помоћ странаца, криминализује државу, влада се теже одупире захтевима странаца, посебно на Косову и Метохији. А, док настоји да спречи дестабилизацију, влади се смањује капацитет за борбу против криминала, посебно оног који се везује за њу. Коначно, борећи се за подршку странаца, и влада и опозиција међусобно с конкурентне готово искључиво по уступцима које су спремне да им дају. Ако већ, загледани у Македонију, главни политички фактори у Србији не могу да повећају одговорност за државу, можда би нешто могао по том питању да учини њихов страх од "македонског сценарија", који ће се наставком кризе, по свој прилици, развијати до линије грађанског сукоба. Главна препрека за остваривање Великоалбанских планова је Војска Србије које је убедљиво најјача сила у региону.
Удар на Србију
Сламање Македоније, која се сад геополитички понаша као део "Велике Албаније", доводи у питање и крупне инфраструктурне пројекте, који се тичу Србије. То је питање Турског и Јужаног тока, којима би руски гас требало да потече у Југоистичну Европу.Иако би ти гасоводи могли без Македоније, она је важан балкански чинилац кинеског пројекта „Један појас, један пут". А на то земље које су преко Заева повећале утицај у Скопљу неће гледати благонаклоно, осим уколико се у новој геополитичкој расподели карата, која се управо дешава у Вашингтону, САД и Кина не договоре о спорним питањима. Зашто је овакав развој све реалнији, прочитајте ОВДЕ. Извор: Политика, Информер
