Међутим, како у сваком злу има барем зрнце доброг, тако је и у овом случају добро да је (не)рад пензијских фондова дошао у средиште пажње јавности, пише хрватски портал Индекс. Пензиони фондови су новцем својих чланова докапитализовали Ледо, како би Ледо новцем хрватских грађана могао од Агрокора да купи српски Фриком, и црногорски Ледо Подгорица. У тој операцији Агрокор је добио стотине милиона куна готовине, а опет је све остало под његовом контролом. Осим тога, Тодорићу су дозволили да Ледо јамчи за чак 19 милијарди куна кредита које је добио Агрокор и тако изложили ризику новац својих чланова. Вратимо се сада на почетак, у 2002. годину, када је почела пензиона реформа и уведен тзв. други стуб. Идеја за увођење другог пензионог стуба, односно капитализиране штедње у основи је била добра. Лоши демографски трендови упућивали су на то да ће се број пензионера и радника изједначити, што се на крају и догодило. Наравно, ако имамо искључиво солидарни систем, а за једног пензионера од своје плате издваја један радник, пензије ће бити мизерне. Због тога се ишло на формирање другог стуба, у који би радник издвајао део новца из плате - 5 одсто - који би био искључиво његова имовина, поверена на управљање пензијским фондовима која би кроз више деценија, осим уплатама, требала расти и од поврата на инвестиције и осигурати да будући пензионер не зависи само о солидарности будућих радника, односно од њихових уплата у први стуб. Где је пошло наопако? Држава је преусмеравањем дела уплата у други стуб смањила доток новца у државни пензијски фонд. Држави је и даље требао новац, па га је кроз издања обвезница почела позајмљивати од новонасталих пензијских фондова. Новоосновани пензијски фондови који управљају другим стубом, уместо да новац пласирају у квалитетне вредносне папире - деонице или обвезнице реномираних компанија у земљи, али и иностранству, како би сачували и повећали имовину својих чланова, почели су куповати обвезнице Хрватске и заправо прослеђивали новац држави. Тиме смо, уместо праве реформе пензијског система, добили заправо одглумљену реформу, у којој се из перспективе грађана, чланова пензијских фондова, односно будућих пензионера, мало тога променило, осим што су банке добиле добру прилику за зараду кроз "управљање" тим фондовима. Пензијски фондови тренутно располажу с око 86 милијарди куна, од чега је највећи део уложен у државне обвезнице. Највећи број будућих пензионера новац држи у фондовима "категорије Б" који имају имовину од 82 милијарде куна, а чак 60 милијарди су у државним обвезницама. Значи, грађани уплаћују новац у фондове, они га прослеђују држави, и за то "управљање" наплаћују милионске накнаде. Осим што грађани на неки начин преко пензијских фондова позајмљују новац држави који ће на крају као порески обвезници ти исти грађани и враћати, проблем је и ризичност тих улагања. Због релативно високог јавног дуга и слабе економије, хрватске обвезнице спадају у категорију "смећа", немају инвестициони рејтинг, тако да је главнина новца за пензије у другом стубу заправо врло ризично уложена. Нису проблем само високоризичне државне обвезнице, већ и остала "улагања". Као што смо већ споменули, новац чланова пензијских фондова кроз докапитализацију Леда користио се за помагање пропалом приватизацијском тајкуну Тодорићу, а сличних примера било је и раније. Тако су пре седам година пензијски фондови новцем својих чланова покушали спасити Неxе групу. У ту су компанију, за коју је било јасно да је у огромним финансијским проблемима, куповином обвезница улупали укупно 24 милиона евра. Слична "улагања" имали су и у пропали фонд Куаестус Борислава Шкегре, у који су убацили 100милиона куна те у грађевинску фирму Ингра која је завршила у предстечајној нагодби.
Ако пензијски фондови не престану да глуме управљање имовином, а заправо се баве финансирањем државе и помагањем пропалим тајкунима, будуће пензионере чека врло неизвесна будућност и копање по контејнерима. Извор: index.hr
