Правда

Пише: Јово Бакић Читаво друштво се непрестано налази у предизборној агонији. Партијски активисти су непрекидно мобилисани, па неуморно обилазе свакодневним политикантством, испољеним баснословним обећањима и свакојаким лудостима, заморене и згађене грађане. Тако и сада, председнички су тек окончани, а господар Вучић и његове слуге започели су предизборну кампању за београдске и парламентарне изборе. Отуда се већ годинама изроване улице главног града на брзину „шминкају“ (искуство нас учи да не морају бити квалитетно сређене), а уз Београд на води и његов највећи шопинг-мол и највећу фалусоидну кулу, власти најављују и највећи фалусоидни јарбол на Балкану. Банална националистичка мегаломанија у служби је прикривања: националног и социјалног понижења, изражених таворењем на периферији светског капиталистичког система; беде и сиромаштва, изражених најмањим издвајањем за науку у Европи, једном од најнижих просечних плата на Континенту (до које не досеже плата просветара) и ужасавајућим условима рада; недостатка канализације на трећини београдске територије; недовољног броја дечјих вртића и климатизованих средстава градског превоза; грабежи око плена и мафијашке власти над државом. Бахата власт нема додир са стварношћу, па више пута прославља преварантски извојеване изборне победе. Скоројевићу није довољна заклетва над Мирослављевим јеванђељем. Не, његов нарцизам и чињеница да председава једном банана-државом, коју би стога требало представити што богатијом и моћнијом, захтевају дивљење ојађених грађана и збланутих званичника из иностранства. Отуда се организује још једна мегаломанска церемонија, с нескривеним циљем да бројем угледних гостију надмаши погреб Јосипа Броза. Тада, у предвечерје пропасти социјализма и Југославије, приређена церемонија требало је да сведочи о стабилности земље суочене с егзистенцијалном кризом. Данас је Србија, такође, у егзистенцијалној кризи, јер нити зна где су јој границе нити велики део њених грађана зна како да преживи благостање у које су га довели велики вођи. Но, има и битних разлика, јер Јосип Броз Тито био је државник, па је, у хладноратовској подели света, и држава на чијем се челу налазио била цењена. Отуда су његовој сахрани присуствовали важни државници. За разлику од њега, господар Вучић је тек један политикант, па су на председничкој церемонији били махом вођи, Србији сличних, банана-држава, насталих растурањем Југославије, и тек изасланици моћних државника. Недостатак у квалитету надокнађен је, међутим, квантитативним преливањем, па је за 5000 званица (скупљених, част изузецима, с коца и конопца) припремљено 6 тона меса. Машала! Срећне ли земље која се тиме хвали! Њени грађани живе зацело у изобиљу, када власт на овај начин јавно расипа њихов новац. Још кад би Никола Тесла могао да види како му је, уз све своје генијалне изуме, које су му за живота неретко крали, ова власт постхумно подметнула предвиђање криминалног Београда на води! Бестидница је, уљуљкана изборним успесима и чињеницом да јој ни грађани Србије ни велике силе у овом тренутку не виде замену, убеђена у сопствену непобедивост. Она контролише водећа средства масовног општења, а изградила је клијентелистичку мрежу широм земље и по дубини друштвеној. Упркос чињеници да, по истраживањима, грађани у великој већини не верују политичарима и странкама, СНС има око 700 хиљада ловаца на плен, па је сваки десети грађанин у владајућој странци. Јуришници кидишу на јавна предузећа, општине и јавне службе, каткад се ни не појављујући на послу и примајући уредно за то плату. Они хрле у владајуће странке, не због тога што верују у њихове идеје (којих ове најчешће ни немају) нити да би радили за јавно добро (што и не знају шта је), већ зарад власти, масти и части. Хијене лове у чопору, па страначки војници, њихове породице, кумови и пријатељи, растржу ову изнурену лешину што је од Србије преостала. Довољно је да други грађани поверују како изборима ништа не могу урадити, тим више што добро знају да се и сада опозиционе, а некада владајуће, странке нису разликовале, када је клијентелизам у питању, од садашњих властодржаца, па да се власт осети непобедивом. Но, осећај некад вара. Грађани могу ослободити своју републику од мафијашких узурпатора. Страначки паразити, како мафијашка власт тако и већи део садашње опозиције, могу се разјурити. Грађанима република – мафијашима затвор! Хуманитарни центар у Нишу за Американце постаје Картагина коју би да разоре. Више о томе читајте ОВДЕ. Извор: Фејсбук/ Јово Бакић