Европски суд правде је поново пресудио да нови пољски закон о судијама није у складу са владавином закона према стандардима ЕУ. Истовремено Европска комисија је покренула нови поступак због кршења уговора у вези са дискриминацијом сексуалних мањина у Мађарској и Пољској, који ће веровотно исто завршити пред највишим судом. Али ако се пресуде из Луксембурга више не буду признавале, како онда даље?
Када је Пољска приступајући ЕУ потписала Лисабонски уговор, у којем су дефинисани демократски принципи, владавина закона, као и то да је право заједнице изнад националног, пољски Устав био је исти као и данас. Ако министар правде у Варшави њега прогласи јединим мерилом за успостављање закона у Пољској, онда доводи у питање потпис тадашње владе везан за ЕУ-уговор.
Циљ није напуштање Уније, већ тотална аутономија
Али да ли је то пут ка "Полегзиту", као што многи сада сумњају? План је вероватно другачији. Наиме да се ЕУ прогласи за машину за расподелу новца, а да Пољска и Мађарска наравно увек буду међу примаоцима. Осим тога, обе земље желе да раде шта хоће, без досадних демократских или законских ограничења. Изгледа да је идеја национално-популистичких аутократа у Варшави и Будимпешти потпуна политичка и правна аутономија унутар ЕУ и истовремено континуирани прилив новца из Брисела. Мађарска и Пољска су највећи профитери међу источним Европљанима.
И управо то Европа не може да дозволи. Јер заједничка база је владивина права, на којој се базирају све благодати Европе, од отворених граница, до слободног избора места боравка. У принципу свакој компанији и сваком грађанину ЕУ мора бити омогућено да се ослони на независно судство и на владе које поштују демократске принципе, свуда у ЕУ.
Када је Виктор Орбан увео апсурдни израз „илиберална демократија“, јасно је открио своје политичке циљеве. Наравно да је то бесмислена формулација, јер земља без слободе штампе, без цивилног друштва, без независног судства, једноставно није демократија. Контролисани избори тамо су само шминка на лицу ауторитарне власти.
Ако ЕУ сада са фондом за обнову први пут преузме заједничке дугове и исплати додатне милијарде евра земљама чланицама, проблем са владавином права ће постати критичан. Зашто и у којој мери би други европски порески обвезници требало да буду обавезни да финансирају две антидемократске земље, које правила заједнице одбацују? Које такође одбацују надзор ЕУ над коришћењем средстава или једноствано правно онемогућавају контролу?
ЕУ коначно мора да поведе борбу
Виктор Орбан већ годинама користи новац ЕУ да нахрани лојалне олигархе, чланове породице и политичке ортаке. И ако Пољска сада категорички одбије пресуду Европског суда правде, како онда може да се контролише да ли се новац од фонда за обнову користи за финансирање нелегалних пројеката? То би могла да буде изградња нових електрана на угаљ или даље уништавање заштићених природних подручја: без поштовања закона ЕУ, Брисел није у могућности да интервенише.
Дуго времена ЕУ је дешавања у појединим источноевропским земљама посматрала, не чинећи ништа, у духу солидарности. Ангела Меркел и ЕВП (Европска народна странка) у европском парламенту су такође криви, јер су мир и стабилност ставили изнад владавине права и што су избегавали сукоб са Виктором Орбаном. Тиме су пољском ПиС-у (Странка закона и правде) показали колико далеко може да иде са својим антиевропским курсом.
Сада остали Европљани коначно морају да повуку црту и да започну борбу против Варшаве и Будимпеште. Следећи корак би био да им се затвори прилив новца. ЕУ нема механизам за избацивање одметнуте земље чланице. Али као крајње средство могла би да јој одузме право гласа и чланство тиме такорећи замрзне. Ако Европа сада коначно не реагује, изгубиће кредибилитет.
О плану британских специјалаца прочитајте ОВДЕ.
Извор: Дојче Веле
