Пише: Слободан Антонић Још у јануару овде године Време је писало да Брисел подржава прелазак Вучића с премијерске на председничку функцију првенствено зато да би тај љубимац бриселско-берлинске администрације могао да са Тачијем склопи – као председник с председником, al pari – „правно обавезујући споразум“. Тако обојица председника могу добити чак и Нобелову награду за мир.
И ево како нови српски председник „ничим изазван“ – јер о томе није било речи у председничкој кампањи – већ у свом инаугурационом говору најављује „отварање унутрашњег дијалога о Косову“. Ако је Устав 2006, с преамбулом о Косову, усвојен консензусом политичких снага („да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима“), онда је тим јаснији ревизионистички значај овог инаугурационог „позива на дијалог“ новог председника и најмоћније политичке личности у данашњој Србији.
Такође, било је све јасно и када је нови председник на исту тему објавио „ауторски текст“ у Блицу, у коме се заложио да конфликт око Косова не оставимо као „најтежи терет својој деци“, већ да га решимо тако што „треба да покушамо да будемо реални“, те да „не треба да чекамо да нам у руке падне оно што смо одавно изгубили“, него да постигнемо споразум после кога ће „сви путеви политичке сарадње и економског напретка бити отворени за Србију – врата Европске уније, такође“.
„Вучић има свој план, али неће да га износи, већ хоће да чује и друга мишљења“, протумачио је намеру свог шефа један од напредњака задужених за Космет. Но, хоће ли Вучић одустати од свог „плана“ ако чује громогласно не? „Иако Срби за то још нису спремни, нећу попустити – желим да кренем новим путем у вези Косова“, објаснио је сам Вучић у интервјуу швајцарском дневнику Блик. И чему онда „дијалог“?
Најзад, било је јасно како ће се све то, око „унутрашњег дијалога“, завршити када су нас, режиму блиски „конструктивни патриоти“, почели убеђивати да је предстојећи Вучић-Тачијев споразум „Србије и Косова“ геополитичка нужност. Наводно су „Американци у великом налету на Балкану“, а „Вучић је у Вашингтону“, приликом сусрета с потпредседником Персом, „добио једну од оних понуда које се дају у четири ока и обично се не одбијају“. Отуда, „црвена линија“ напредњачког патриотизма спрам „Косова“ јесте да „Србија не сме да подржи чланство Косова у УН, али нема потребе да прави проблем око пријема у остале међународне организације“. Дакле, Србија само не сме „да подржи“ чланство „Косова“ у УН – може да ћути када на дневни ред дође апликација те монструм-државе, може да окрене главу, може да фингира отпор, али „не сме да подржи чланство Косова у УН“ – и патриотска „црвена линија“ није пређена.
А „Косово“ у Унеску или у Интерполу – боже мој, геополитичке околности су такве, у вези с тим не би требало да нагваждамо, важно је да држимо нашу напредно-патриотску „црвену линију“ у УН. Наравно, у контролисаном пољу ТВ реалности неће се наћи нико коме би била пружена прилика да објасни да Косово у Унеску – то је претварање српских манастира и цркава у косоварске споменике културе, а кроз коју годину и у искључиво албанске „задужбине“. Такође, „Косово“ у Интерполу – то је расписивање међународно валидних потерница од стране Приштине за српским војницима и полицајцима који су бранили Косово. Но, то је све за напредњачке „патриоте“ у реду и с прихватљиве стране „црвене линије патриотизма“.
„Вучић ће по свему судећи потписати са Тачијем двострани уговор, овај пут без ЕУ“, још пре објаве „црвене линије патриотизма“. „Уговор неће значити de iure признање, али ће бити на вишем правном нивоу од Бриселског. Њиме би се Србија обавезала да неће више представљати тзв. Косово у међународним организацијама. Тако би Приштини био отворен пут ка УН. Београд и Приштина ће разменити дипломатске мисије нижег ранга од амбасадорских“. Све то ће, наравно, бити праћено патетичним заклињањем пред домаћом јавношћу да „Косово остаје у нашим срцима“ и да „Србија неће никада, али ама баш никада, напустити Србе са Косова – проклет био свако ко тако нешто и помисли“. Тачност првог дела ове процене потврдио је убрзо аутор „црвене линије патриотизма“, док је други, заклињуће-проклињући део, исто тако брзо отелотворио један други напредњачки пропагандиста, у тексту под насловом „Силе бестелесне“. Ту нам је објашњено да је, заправо, најважнија – културна борба за Косово. „Данас, када се отвара унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, имам потребу да укажем како је култура управо једно од најубојитијих оружја којима можемо и морамо бранити интерес на Косову и Метохији“.
„Претпостављам да Информатика, новосадско предузеће, није било нимало бестелесно кад је Трећа Србија, са Паровићем (аутором „Сила бестелесних“ – С. А), почела да је пељеши. Тада силе бестелесне нису биле на високој цени. (…) Одбрана српства `силама бестелесним` заправо значи одустајање од сваке политике на дуг рок и базично је дефетистичка философија која добро може донети паровићима, а српском народу само дугу агонију“ – лепо је приметио један критичар.
Све је, дакле, јасно. Напредњаци се спремају да нас лише „терета“ званог Косово, и сад ћемо само морати да се, из њихових уста, наслушамо већ познатих мантри другосрбијанског арсенала: „будимо реални, Србија не влада Косовом још од 1999“, „не можемо рећи да је наше оно што немамо“, „једина алтернатива је рат“, „кад си био у Призрену или у Пећи?“, „да ми лепо пустимо митове и да гледамо од чега живимо“ итд.
Сто пута је већ одговарано на ове којештарије, и то ће се у напредњачкој кампањи издаје – коју они зову „унутрашњим дијалогом“ – морати урадити још стотину пута.
Но, овом приликом подсетићу тек на чињеницу да се издајничко „прихватање реалности“ на делу територије увек завршава издајом целе земље.
У Судетима Немци су били уверљива демографска већина, притисак је био страховит и са свих могућих страна, требало је „спасавати мир“ и „сачувати државу“… Али, када се Чехословачка, најзад, Минхенским споразумом „добровољно“ одрекла те територије, „колико је требало да Немци уђу у Праг?“ – пита нас (реторички) историчар Милош Ковић (овде, стр. 87). Ја ћу одговорити – само пет и по месеци Толико је, наиме, требало да Чехословачка буде распарчана између Пољске, Мађарске и Немачке.
Па тако и ми – кад „коначно“ предамо Северну Митровицу великоалбанским нацистима и њиховим атлантитичким патронима, колико ће онда бити потребно да они стигну у Ниш? Колико ће бити потребно да хрватски нацисти, са истим тим патроном, стигну у Сремску Митровицу? Пет година? Или тек пет месеци?
„Кад почнете да преговарате о томе чије је Косово“, стоји у једном оштроумном коментару, „следећег дана ћете преговарати чији је Санџак, а прекосутра већ чија је ваша жена и чији је ручак у вашој шерпи“.
Управо то је „реалност“ напредњачке патриотске политике. Она није само систематско слуђивање народа и безобразно кување жабе – њој су очи већ одавно побелеле и искочиле колико је кувана. То је издаја под велом патриотизма.
Тачно је да Вучић сада има моћ да уради шта хоће. Али и томе ће једном доћи крај. И као што је сада доба издаје, исто тако ће куцнути и час за правду. Змија ће пожелети да побегне под неки камен. Али, неће га наћи. Јер, издаја је злочин који не застарева. Мислите о томе. Извор: Фонд стратешке културе Шта професор Емил Влајки каже о Вучићевом позиву за "унутрашњи дијалог о Косову" погледајте ОВДЕ.
