Правда

Пише: Александар Павић Али то има своју добру страну, јер се утолико чвршће повлачи граница између нас, она граница коју је Лаушевићев Обилић описао да постоји између њега и Хамзе потурчењака. Какав су то дијалог могли да воде њих двојица? Уз изопштеност из медија, још је лакше не водити дијалог са њима када се схвати дубина њихове неискрености. Хајде да погледамо чувени „бриселски процес“ (у који никад није ни требало да уђемо). Шта се до сада десило? Београдска страна је, мимо Устава и Резолуције 1244, дала практично све – полицију, судство, Цивилну заштиту, међународни позивни број, успоставила праву границу и царину – а приштинска ништа. Да поновимо по ко зна који пут: кад се већ ушло у то, да је ово био прави дијалог, односно истински преговарачки процес, он би био узајаман: они дају једно, ми дајемо једно; они затежу, ми затежемо. Или, пак – ништа није договорено док све није договорено. Да је „наша“ страна искрена – првенствено према Србији, коју наводно заступа – чак и да је вођена екстремно глупим људима, она би до сада схватила биланс. И стала са даљим „дијалогом“, изјавивши: преговори су пропали. Или, у најблажој варијанти коју дипломатија дозвољава: ни макац даље док не добијемо оно што нам је потписом гарантовано. У овом случају то је фамозна „заједница српских општина“ (која је суштински нула, али овде говоримо о ономе што је сад на столу). Док ње нема, нема даљих разговора. Штавише, остављамо себи опцију да, после одређеног времена, поништимо и оно што смо већ донели (са изузетком давања међународног позивног броја, то је засад непоправљива штета). Односно, да вратимо наше институције, за почетак на север КиМ, на шта имамо право по међународном праву и Саветодавном мишљењу МСП. Цени ли неко да би ЕУ могла ишта да нам каже? Да ли би ико могао да нас криви? Укори? Санкционише? Чак и ако би покушао – то једноставно не би било кредибилно. Нити правно изводљиво. Уз то, такав наш поступак би помогао нашим савезницима – и ван ЕУ и унутар ње – да нам помогну, односно да нас још чвршће подрже. И тако бисмо додатно подигли сопствену цену. И у ЕУ и ван ње. Али не, то за Вучића и хор његових кастрата (и њихов шаблон „Косовке девојке“, Соњу Лихт) није опција. Зашто? Постоји само један логичан одговор: зато што су „бриселски преговори“ били само параван за испоручивање онога што је Вучић обећао много пре него што су они формално и почели. ЗСО је само димна завеса. Баш као што је и њено постојање опипљиво колико и дим. Зато би Вучић сад да иде и корак даље – до „коначног решења“. Пошто су се, зар не, Шиптари показали баш поузданим партнерима за „дијалог“, који нам је тако добро ишао… Глупости. Пошто је скувао жабу кроз фингиране „бриселске преговоре“ и свуда угасио институције државе, сад је на реду следећи корак у процесу на који се Вучић одавно обавезао – правно обавезујући споразум. Зато сад треба фингирати и „унутрашњи дијалог“, као покриће за већ обећану предају државне територије. Односно издају земље. Али хајде да видимо с ким се то сад жели постићи „историјски споразум“. На основу досадашње „поузданости“ оних с којима би да се „миримо“, можемо да дођемо до врло реалних процена тога колико би се све феноменално одвијало после већ пројектоване свечаности доделе Нобела за мир „хирургу“ Тачију и његовом партнеру Вучићу – вечно повезаних у повести. Јер, оно што једино поуздано знамо – ако ћемо стварно да се суочимо са реалношћу – је да шиптарски политичари: а) нису у стању да чак дозволе формирање и једне глорификоване НВО, без икаквих суштинских овлашћења, само зато што је српска, б) неће ни да чују за повратак протераних Срба, в) нису у стању да направе правну државу ни за своје, а камоли за друге, јер им је Лека Дукађини још увек парагон правне мисли, г) производе пропорционално највећи број џихадиста у Европи, д) не трпе друге нације у својој средини, и њихови односи према њима обележени су терором/дискриминацијом/асимилацијом, ђ) сматрају нарко трговину својим националним брендом. Дакле, то је квалитет људи с којима би требало да се „историјски споразумевамо“. Улива поверење, зар не? Неки ће на ово одмах рећи – па управо зато и треба да се разграничимо са њима. Али у томе и лежи квака. Јер, Вучић (односно његове газде кроз њега) не говори о томе. Напротив: његова визија је „балканска унија“. То значи да би се ми, према тој „мудрој визији“, формално одрекли од онога што је, још увек, бар формално наше, а да заузврат не добијемо кључну бенефицију таквог споразума: ограђивање од једне суштински непријатељске политичке творевине и крајње нестабилног и криминализованог друштвеног миљеа. А они би, захваљујући нарко фондовима у којим пливају, добили предуслове за даље неометано ширење на просторе које смо мислили да смо обезбедили. И немојмо сумњати да би у томе имали перманентну подршку својих перманентних савезника Немаца, англоамеричких глобалиста, Турака и исламиста. Док би, с друге стране, „интегрисаној“ Србији биле у потпуности везане руке, јер би њен суверенитет био потпуно подређен управо главним шиптарским спонзорима. И ето рецепта за брз нестанак. Па шта је онда овој власти чинити, питаће други? Да поновимо: у постојећим бедном положају у који су нас напредњаци и социјалисти довели, замрзавање преговора са Приштином, уз орочену опцију повратка наших институција на КиМ. А за све даље преговоре предуслов је, у складу са међународним јавним и хуманитарним правом – повратак прогнаних. Јер, ако већ треба да правимо „историјске споразуме“, онда та друга страна треба да покаже неки цивилизацијски минимум, неки гест којим завређује поверење. ЕУ не би подржала повратак прогнаних на своја огњишта? Она иста ЕУ која инсистира на праву људи из хиљада километара удаљених завичаја и светлосних година удаљених култура да слободно насељавају њене просторе? Онда ту нешто није у реду. Каква је то „заједница народа и вредност“ којој треба да приступимо, у којој је једино Србима ограничена слобода? Јесмо ли баш толике самоубице? У међувремену, док су преговори замрзнути, ми не треба губимо време: јачамо своју државу, али на прави начин – суверено, ослањајући се све више, овај пут, на савезнике а не непријатеље или лажне пријатеље. А, како су многи већ приметили, наши савезници су ти који су у узлету. Ко, дакле, каже да време не ради за нас? Само они који не верују да нам држава за 10 година може бити јача него што је данас. Или они који су се од нас одродили. Рецимо Вучић, који у једном страном медију говори о „свом“ народу у трећем лицу: „Иако Срби за то још нису спремни, нећу попустити – желим да кренем новим путем у вези Косова“. Ако ћемо се бавити и собом и Косовом, треба кренути са нашег, српског становишта. А не становишта неког новог Хамзе. Антонић је жестоко упозорио Вучића да је издаја злочин који не застарева. Више о томе читајте ОВДЕ. Извор: Фонд стратешке културе