Чињеница да је Трамп био присиљен да то учини и да ће према Русији, као и према Ирану и Северној Кореји, а ускоро према Кини, бити примењене санкције. Свестан је амерички председник какве се све невоље могу догодити, па зато и упозорава да су односи Вашингтона и Москве на "опасно ниској тачки", а за то је, по његовом мишљењу, крив амерички Конгрес.

Путин одавно понавља да односи између Москве и Вашингтона нису били гори од завршетка Хладног рата. Путин и премијер Дмитриј Медведев су једногласни у прогнози да ће санкције трајати дуго, можда и деценијама. Неспорна је оцена Медведева да је законом о новим санкцијама Русији објављен прави економски рат и стављен крст на могућност да се у ближе време побољшају односи Москве и Вашингтона.

Оцена многобројних руских политичара је да је амерички естаблишмент победио Трампа, иако он није био вољан да потпише санкције. У Москви прогнозирају да предстоје нови кораци ка одстрањењу Трампа са власти.

- Овај нови рат велесила, без употребе барута, разликује се од прошлог по томе што нема идеолошку димензију - слажу се експерти у Москви. - Нестанком СССР-а више не постоји сукоб два политичка система, капиталистичког и социјалистичког, али остала је жеља америчке политичке елите да баци на колена Русију.

Ту су и други атрибути хладног рата: жестока медијска кампања у којој је један од главних циљева демонизација Путина и представљање Русије као земље страшила са непредвидивом спољном политиком.

Већ сада се види да ће нови хладни рат утицати на рапидно убрзање трке у наоружању. И тада и сада циљ Америке је био, и остао, изолација Русије, како би се њена привреда гушила, чиме би падао и животни стандард, што би, по логици креатора, требало да изазове незадовољство становништва.

Амерички генерали хоће да добију одобрење Конгреса да обнове производњу ракета средњег домета, које су забрањене договором потписаним 1987. Сматрају да је то оправдано јер ракете домета од 500 до 5.500 километара не би имале атомску главу. Међутим, договор који је потписан 1987. забрањује производњу било каквих ракета тог домета.

Термин "хладни" рат први је употребио британски књижевник и публициста Џорџ Орвел 19. октобра 1945. у британском недељнику "Трибјун", у тексту "Ти и атомска бомба". Орвел је веровао да, ако осим Америке атомску бомбу направи још неколико великих држава, оне би морале на неки начин да се договоре да то страшно оружје никада не употребе једне против других.

Због тога би се, по Орвеловој прогнози, атомске државе налазиле у сталном хладном рату. Страх од употребе разарајућих атомских бомби, по Орвеловом мишљењу, довео би до краја великих ратова, али би свет живео у "миру који није мир".

- Американци нису уништили све такве ракете. Они их користе као циљеве код испробавања нових система - указује руски војни експерт Владимир Јевсејев.

Руски сенатор и познати новинар и публициста Алексеј Пушков сматра да "црвена линија" у руско-америчким односима није пређена, али да у Вашингтону чине све да јој се примакну.

Може ли доћи до војног сукоба између Русије и САД? Пре пет или десет година таква питања нико није постављао, а сада се на затвореним семинарима и конференцијама о томе расправља.

- Забринутост расте не само код обичних људи, него и код оних који се добро разумеју у спољну политику - каже Пушков.

Чињеница која може да унесе оптимизам је та што Запад више није јединствен у спремности да води дугорочан, макар и без барута, рат са Москвом. Док су постојала два војна блока, слушала се команда из Вашингтона и Москве. Сада најмоћније западне европске земље не желе да њихове компаније губе профит због тога што америчко руководство рашчишћава рачуне са Русијом.

Пораз Хитлерове Немачке означио је почетак Хладног рата између САД и тадашњег СССР. Суперсиле су градиле своје зоне утицаја, делећи свет у два супротстављена табора. Европски интеграциони процеси на западу Европе почели су уз помоћ САД, док је СССР ширио утицај у источноевропским државама. САД су оптуживале СССР за ширење комунизма, а СССР се бунио против империјализма и контрареволуције САД.

Све до пада Берлинског зида 1989, који је формално окончао Хладни рат, два блока су била у сталном сукобу, а неколико пута се и цео свет нашао на ивици уништења.

То се најбоље виде из саопштења немачких политичара. Министар спољних послова Немачке Зигмунд Габријел је јавно казао да је против тога да неко у Вашингтону одлучује с ким европске компаније смеју да тргују, а с ким не. Протести су поготово бурни међу менаџерима великих компанија које на руском тржиштиу не само продају, него и производе.

Због свега тога, сада су на великом испиту односи Западне Европе и Америке. Не тако давно совјетски сателити постали су главни послушници Вашингтона. На челу те колоне су Пољаци, следе три балтичке државе - Естонија, Летонија и Литва. Њихова улога је да заједно са Украјином и Румунијом, и на крају Бугарском, направе изолациони појас између Русије и Европе. Али за дугорочно економско ратовање са Русијом нису спремне Немачка, Француска, Италија...

Руководство у Вашингтону не може у потпуности да изолује Русију и због тога што она има одличну сарадњу са суседном Кином, традиционалним партнером Индијом, као и са земљама Јужне Америке.

Ако Американци сломе руководства Немачке, Француске, Италије и још неких западних земаља с којима Москва добро сарађује, моћи ће само донекле да зауставе технолошки развој Русије, али глад јој не прети јер та велика земља све боље и више производи храну. А што се рата тиче, њега сигурно неће бити све док Русија има моћне атомске арсенале.

Берлинска блокада (1948-1949)

Већ током 1945. савезници су почели да организују окупациону зону, а 1948. рајхсмарку заменили немачком марком. СССР, желећи да задржи Берлин у срцу совјетске зоне, спровео је блокаду западних сектора града. Када је Стаљин укинуо блокаду 12. маја 1949, град је подељен.

Јуна 1953. избили су штрајкови у Источном Берлину, али их је совјетска армија смирила. Наредних година око два милиона источних Немаца је напустило ДДР. Решивши да егзодусу стане на крај, током једне ноћи, између 12. и 13. августа 1961. изграђен је посред Берлина зид, који је постао највећи симбол Хладног рата и поделе Европе “гвозденом завесом“.

После пада Батистине војне диктатуре јануара 1959. године, на чело кубе је дошао Фидел Кастро. Национализовао је америчку имовину, како би спровео пољопривредну реформу, што је наљутило Вашингтон. Комунистички лидер Кубе приближио се СССР, који је пристигао надомак Америке. САД су 1961. године покушале да збаце Кастров режим организујући Кубанце у егзилу да се искрцају у кубанском Заливу свиња. Операција је пропала. Октобра 1962. амерички шпијунски авиони осмотрили су изградњу лансера совјетских пројектила на Куби, што су доживели као директну претњу САД. Амерички председник Џон Кенеди наредио је поморску блокаду и свет се нашао на ивици нуклеарног рата. Компромис је пронађен после две недеље, чиме је избегнута највећа претња директним сукобом САД и СССР.

Гушење побуне у Мађарској (1956)

Крајем октобра 1956. мађарски интелектуалци и студенти незадовољни комунистичким режимом изашли су на улице Будимпеште, а уз њих је стао и део мађарске армије. Нова влада Мађарске је затражила повлачење совјетских трупа, укинула једнопартијски систем, пре него што је прогласила мађарско једнострано повлачење из Варшавског пакта и неутралност земље. Никита Хрушчов је уз помоћ Црвене армије угушио силом протесте.

„Сукоб“ је настао између Италије и тадашње Југославије због, стратешки значајне, територије Трста, Горице и Истре, али и западног страховања од продора комунизма. Слободна територија Трста створена је 1947, са зоном А коју су контролисале америчке и бритнаска војска и Б под командом ЈНА. Тек после разлаза лидера Југославије и СССР, Тита и Стаљина, и избацивања Југославије из Информбироа, 1954, зона А прикључена је Италији, а Б Југославији. Коначна граница Италије и Југославије договорена је 1975. године.

Када је јануара 1968. године стаљинистички лидер Чехословачке Антоњин Новотни замењен либералним комунистом Александером Дупчеком, укинута је цензура, а грађанима је дозвољен пут у иностранство. СССР је тиме био незадовољан, али Праг је одбио да се повинује, па су трупе Варшавског пакта, са изузетком Румуније, извеле инвазију на Чехословачку и ухапсиле „непослушног" лидера. Уместо Дупчека на власт је дошао просовјетски Густав Хусак.

Када је Гамал Абдел Насер, решио да уједини 1955. године арапски свет око Египта, на чије чело је дошао 1956. године, и подстакне економски развој земље, одлучио је да гради Асуанску брану. 

Иако су га подржавале, САД су одбиле да учествују у трошковима градње, па је Насер 1956. огласио национализацију компаније Суецког канала, чију главницу деоница су држале Француска и Британија. Две земље су, уз помоћ тек формираног Израела, који се плашио арапског експанзионизма, започеле рат да задрже канал. 

Иако је египатска војска поражена, САД су тврдиле да нису консултовани, а СССР је нуклеарно запретио Французима и Британцима. УН су преузеле обнову канала.

У срцу вишегодишње кризе била је дипломатска битка због америчког инсталирања крстарећих ракета у Европи, као противтеже претњи совјетских СС-20 ракета усмерених против запада Старог континента. Постављање већег броја америчких пројектила, почев од 1983. године, изазвало је и велику кампању европских пацифиста, али и вртоглави раст трке у наоружању, у чијем центру је био амерички програм "Рат звезда". Децембра 1987. године две суперсиле су потписале први програм о нуклеарном разоружавању.

Ирански шах исказао је симпатије према Хитлеровој идеологији, па су британске и совјетске трупе послате у Иран, који су и окупирали делове његове територије. 

Стаљин је, међутим, покушао да прошири своју сферу утицаја, створивши Азербејџан и Махабад. Под притиском САД, совјетске трупе су напустиле земљу, па су Иранци освојили Махабад.

Комунистичке трупе Северне Кореје, које су уживале подршку СССР и Кине, 25. јуна 1950. године прешле су 38. паралелу, демаркациону линију између севера у југа земље. Решен да помогне југу, амерички генерал Мекартур предлаже 1951. године председнику Харију Труману да атомски нападну Кину, али он то одбија. Примирје је потписано 1953, али две земље су и даље у сукобу.

САД и СССР су се индиректно сукобиле у Вијетнаму, чији је северни део био под утицајем Совјета, а јужни Американаца. Бојећи се да ће СССР и Кина преко Северног Вијетнама загосподарити Јужним Вијетнамом и целом Индокином, САД су војно помагале југ. Под притиском, уз огромне жртве, америчке трупе се повлаче 1973, а две године касније Северни Вијетнам побеђује и уједињује земљу.

На раскрушћу средње Азије, рат је избио после побуне у Авганистану, између Совјета и снага које су се бориле против авганистанске марксистичке владе. СССР је подржавао владу, док су побуњенике помагале многе земље укључујући САД, Пакистан и Кину. Совјетске трупе су напустиле земљу 15. фебруара 1989. године, неколико месеци пре пада Берлинског зида.

Прочитајте ОВДЕ како је амерички Конгрес преотео власт Трампу, смањили му надлежности и одузели право да се бави спољњом политиком.

Извор: Новости