Државну химну свирали су му двадесет и једном. Четрнаест пута док је био на трону светских шампионата, а седам пута на европским такмичењима.

Борац је са најдужом активном такмичарском каријером на планети. И, ни у овим годинама живота нема намеру да престане да се надмеће. То му, на поглед обичног посматрача, и не приличи. Нико не би рекао да добрано троши осму деценију.

Први је почасни професор у историји Београдског универзитета. Полиглота. Јесењинове стихове, од почетка до краја, говори на руском. Цитира Џаџића, о Андрићу. Патриотизам тумачи: најпрече је сачувати децу. А колико је богат, каже: "Толико пријатеља имам, сматрајте ме султаном од Брунеја".

У збирци медаља има 59 златних, 15 сребрних и осам бронзаних. У споменару богато сећање на своје ученике, како каже, чудесно храбре, праве лавове који су се потврдили и као борци у својим каснијим позивима. Већина је ту, неки су се преселили у небески тим, а он поручује: "Ако је правде, онај горе ће, кад ја одем, да нам један кутак остави и за струњачу".

Ово је до сада неиспричана лична прича професора Вука Рашовића (77), светске џудо легенде, кроз коју се преплићу судбине његових ученика, мајстора ове витешке борилачке вештине. 

- Џудо ме је освојило једног пролећа, пре више од шест деценија, ма, и пре, па вам могу казати да ме слободно сматрате диносаурусом, на пример из Сибира, или сабратом првих живућих из нашег Лепенског Вира. Гимназију сам завршио у некадашњем Иванграду, био сам, стварно, добар ђак. У седамнаестој сам већ био наставник... У богу иза ногу, село се зове Прекобрђе, предавао сам готово све предмете: историју, лепо писање, француски... само ми је певање слабије ишло. Тако сам ђаке једва научио једину песму: "Под Ловћеном зелени се трава".

- У Београду сам, после гимназије и наставниковања у Подбрђу, уписао машинство. Сматрао сам, имаће од чега да се живи. Апсолвирао сам, али је џудо чудо. Оно ме је вукло и одвукло. Сав сам се предао том чудесном спорту. И не жалим. Изнеговао сам генерације ученика. Сјајни људи, храбри момци... да су неки остали у овом спорту, можда би им судбина била другачија.

- Генерали Радован Стојчић Баџа, Сента Миленковић и Маринко Кресоје су били моји ученици. Због Сенте и Маринка сам два пута седмично путовао у Смедерево да их обучавам. Кресоја је био прави пример часног српског полицајца, ето, мало ко зна, а ја потврђујем, да је његова породица, у најтежим временима била на чају и хлебу, док су други увећавали своју имовину... Са Баџом сам имао најприснији однос, братски, али само док није постао шеф полиције. Дистанцирао сам се, тада, и то је потрајало. Онда је до мене дошла вест да Баџа каже: "Сви ми очи избише, зову, сви нешто траже, само ми се Вук не јавља". Оћутао сам. Али, једног дана звони телефон. "Знаш ли ко је овде", пита глас с друге стране. Не знам, кажем. "Како не препознајеш, ти си барем паметан човек". Кажем поново: Ето, не знам, није ово питање памети већ слуха. Био је то Баџа. Мало је застао, приметио сам да је узнемирен, рекао ми је: "Вуче, потребан си ми, пливам у води препуној пирана". Када сам једног петка, ујутро, купио новине, следио сам се. На насловној страни било је: "Убили су Баџу".

- Говорио сам му на сахрани и поручио... Његов кимоно је без иједне мрље. Погледом сам обухватио укопнике, високе државне званичнике. Нисам тајио шта мислим. А мислио сам: Ви који сте га тако високо подигли или га нисте сачували, или сте га жртвовали.

- А Сента... Био је вредан момак, мада смо се ми његови другови из џудоа зачудили да се тако високо винуо. После хапшења Милошевића и одвођења у Централи затвор, мој ђак је устукнуо. Ипак, верујем да га је савест због тога пекла, јер је у тој породици о чијој је безбедности бринуо, био прихваћен као члан, као најстарији син. Сигуран сам да га је рана због Милошевићеве судбине коначно разорила.

- Моји су ђаци били и Саво Суботић, данас познати кардиолог, Петар Сеферовић, академик, примаријус Бранислав Стојановић, Срђан Јанковић... сви досегли висок степен мајсторства, а када сам с њима кренуо у припрему да постану освајачи европских, светских и олимпијских медаља, они су били довољно поштени да кажу имамо друге животне аспирације. Мој омиљени ђак, веома талентован, Милан Шарац, ми каже: "Шампионе, примљен сам на Позоришну академију", и отишао је. Неки су код мене дошли са седам година, а отишли са 37. Боловао сам због њиховог одласка, боловао са сузом скривеном, али нисам имао право да их задржавам. Туга била, туга прошла, сад кад сретнем академика Сеферовића, шалим се: Е, мој Перо, да си у џудоу остао, данас би боље живео, сада си само академик.

- Пеца Станишић, београдски студент, био је вишеструки шампион Југославије и пети на првенству света. Он је 1992. отишао у Канаду. Сећам се тог растанка. Мени сузе теку док га испраћам. Да му кажем: Немој, остани... а истовремено мислим ако га покупе у одведу у неки ров, у рат у коме нисмо учествовали, па да на души носим његову младост, живот... не. За мене је патриотизам сачувати децу. Другу формулу ја не знам.

- Пропутовали смо, репрезентација и ја, читав свет, обишли, што се каже, земаљску куглу. Југословенски, српски џудо био је понос нације. Поштовали су нас и у целом свету, дочекивали и испраћали овацијама. За време бивше Југе, може се рећи једне заиста озбиљне државе, нашу репрезентацију пре подне је свечано примио градоначелник Источног Берлина. По подне, први човек Западног Берлина, и то се све догодило у једном дану. Били смо и остали џудо сила. То је онај осећај који сада греје моје срце и покреће тело. А докле ће, то само онај горе зна.

- Пре месец дана, нема више, Удружење ђака беранске гимназије, и председник удружења Вук Огњановић, некадашњи гувернер Народне банке, приредили су ми у Београду вече као најбољем ђаку прве генерације послератне гимназије. Било је тако дирљиво да бих и сад заплакао. Не због тога што сам осетио то поштовање, већ колико је на том окупљању било угледних људи у свом послу. И колико их је изнедрила наша гимназија, али и читав крај око манастира Морача.

- И генерал полиције Горан Радосављевић Гури, био је мој одличан ученик, нажалост, није био такмичар. Школовање га је раздвојило од сасвим сигурно блиставе такмичарске каријере. Мени је драго да се, у животу, потврдио као добар човек. Верујем да му је овај племенити спорт, барем у делићу његовог каснијег пута, помогао да буде ратник и витез. Зашто џудо помаже? Зато што се у овом спорту боре људи лавовског срца изгарајући у ватри емоција.

- Наша репрезентација се вратила са златном медаљом, било је то велико светско такмичење, а Данко Пантић, студент освојио шампионат света. Тада нам је министар спорта Владимир Цветковић јавио да ће нас примити Милошевић. И, отишли смо. Предвиђено је било да се задржимо 20 минута, а остали смо више од сат и по. Слоба је посебно поштовање показао према Данку, с њим понајвише разговарао, с искреним уважавањем за једног младог човека који постиже резултате и школујући се и тренирајући. Тај снимак су емитовале телевизије. И мени се, одмах после прилога, јавља отац. Каже ми: Сад кад сам те видео на оном Слобином канабету, видим да ниси узалуд губио време. Милошевић је био, мислим да је и остао, дубоко поштован међу српским породицама на северу Црне Горе.

- Милош Жутић, међу глумцима, највише је био опседнут џудом. Звао ме је у позориште кад год је требало да се нека улога надогради снагом и вештином. Драган Николић је прижељкивао да савлада ову борилачку вештину, али је одустао. А Бата Живојиновић, чудо једно, кад се припремао за "Инспектора", морао је да вежба. Ја га подучавам, а он, каквог га је Бог дао, ето ти га зором у салу, отвори врата и дрекне отуд: "Вучино, оћемо ли и данас да се бијемо? Ајде, крени". Сад, кад се сетим, могу да кажем да виталнијег тела нема, какво је било код тог дивног чудака.

Прочитајте ОВДЕ све о вези банкарке Борке Вучић и Слободана Милошевића које је осим интереса повезала и зла породична коб.

Извор: Новости