Правда

Интервију преносимо у целости. Како оцењујете позив председника Александра Вучића на унутрашњи дијалог о Косову? Да ли је могуће постићи национални консензус? Подржао сам тај позив. Сваки разговор је бољи од неразговора. Само у дијалогу о Косову можемо доћи до одрживог решења за тај горући проблем Србије и ове генерације. До тог решења не можемо стићи консензусом, сагласношћу свих у Србији, јер је доста оних којима је отворена косовска рана извор политичке и материјалне моћи. Какав је Ваш предлог у вези Косова? Како Ви видите разрешење тог “Гордијевог чвора”? Без формалног признавања косовске независности, прихватити све одредбе из Ахтисаријевог плана којима се, према највећим европским стандардима, штите права српског народа на КиМ, права Српске цркве и наша духовна баштина на тој територији. Примера ради, по Ахтисаријевом документу “све српске цркве и манастири, као и њихови поседи, својина су СПЦ са седиштем у Београду”. Цркве и манастире мора да штити специјална, већински српска, полицијска јединица и Србин је њен командант. Девет већински српских општина (пет јужно од Ибра, а четири северно од Ибра) имају аутономну власт у двадесетак надлежности, укључујући судство и полицију, са правом стратешког повезивања тих општина са Србијом. Српски језик и ћирилица званични су на целој територији Косова... За то сам да ове одредбе, и још многе, прихватимо, јер су Албанци, под снажним притиском Запада, пре свега САД, прихватили Ахтисаријев план у целини и уградили га у свој Устав и законе. Нека решења из Ахтисаријевог документа (овлашћења Заједнице српских општина и статус имовине државе Србије на Косову) требало би да буду побољшана у Бриселском дијалогу. Мислим да би грађане Србије требало упознати са Ахтисаријевим планом, јер је он овде 2007. године анатемисан, слично као што је 1995. анатемисан План З-4 за тадашњу Српску Крајину. Да тај документ није сакривен од јавности, чак и од посланика нашег парламента, не би се необавештени народ могао плашити намером косовских Албанаца да се уједине са Албанијом, да Србији отму “све до Ниша”, да прогласе албанским наше цркве и манастире на КиМ. По Ахтисарију, а то је уграђено у косовски Устав, Косову је забрањено уједињење са Албанијом, употреба државних симбола Албаније, као и прикључење Косову било које територије изван Косова, а статус српских цркава и манастира максимално је осигуран. Ахтисаријев план, чак, предвиђа и формирање “заштићених зона” око 39 српских цркава и манастира, у које се Албанци не могу насељавати, нити могу тамо било шта радити без одобрења Српске цркве. Шта мислите под тиме да треба да признамо “косовску стварност”? Признати стварност, то значи прихватити чињеницу да независност Косова сада признаје уверљива већина чланица УН и ЕУ и да је Међународни суд правде закључио да једнострано проглашење косовске независности није противно ни Повељи УН, ни међународном праву ни Резолуцији 1244 СБ УН. Признајмо себи да је режим у Србији својом криминалном политиком 1999. гурнуо Србију у рат са НАТО алијансом, да је тај рат окончан безусловном капитулацијом Србије у Куманову 9. јуна 1999. и, већ сутрадан, Резолуцијом 1244 СБ УН о - протеривању државе Србије са Косова! Дотадашњу покрајину Србије морали су да напусте њена војска, полиција, паравојне и параполицијске снаге, сви органи и симболи државне власти, државног суверенитета Србије над КиМ. Право да не признамо независност Косова имамо, али немамо право да свој народ хипнотишемо неистином да независности Косова нема, да смо 1999. победили НАТО и одбранили суверенитет Србије над Косовом и да нам тај суверенитет у СБ УН чува Русија. Чува нам оно што немамо, уз велики ризик да нам слаби и пропада и оно што имамо, да Србију претварамо у таоца косовских заблуда и митова. Све и да се постигне национални консензус, да ли ће званични Београд имати са ким да разговара у Приштини, с обзиром на то да челници привремених институција косовску независност сматрају завршеном причом? Српско-српског консензуса о Косову, већ сам рекао, не може бити. Оно чега мора бити је договор одговорних људи да будемо истрајни у борби за све оно што за добро Срба на Косову можемо променити, храбри да прихватимо све што не можемо променити, и мудри да разликујемо ово двоје. У вашем питању, рецимо, спомињете “привремене институције” на Косову. Од проглашења косовске независности, нема тамо никаквих “привремених институција”. То су међународно признате институције државе. Ту чињеницу не потиру ставови Србије да је то “лажна држава”. Ни парламент ни Влада Косова неће, извесно је, са Србијом преговарати о било чему што поништава њихову државну независност, нити би такви захтеви са наше стране били прихваћени ни од ЕУ, ни од САД, ни од НАТО алијансе, ни од самог Савета безбедности УН. ЕУ и Запад захтевају да Србија и Косово потпишу обавезујући споразум о свестраној сарадњи. Не тражи се, тиме, да Србија призна косовску државу тако што ће послати свог амбасадора у Приштину. Такав споразум својевремено је потписала Западна Немачка са Источном Немачком, али Источну Немачку није признала за независну државу ни када је она постала чланица УН. Да ли ће међународна заједница пре свих ЕУ и САД имати слуха за евентуални нови став Београда? Имаће слуха само за предлоге и захтеве којима се не оспоравају независност Косова и темељне одредбе Ахтисаријевог плана. Преговора о другачијем статусу Косова не може бити. Знам да многи у Србији ово не прихватају и не разумеју. Неки би да деле Косово, неки би да Косово силом вратимо у Србију, али без два милиона Албанаца који живе тамо, неки се уздају у трећи светски рат и руски тријумф над војскама ЕУ и САД, а неки предлажу да чекамо, чекамо, ако је потребно и неколико векова, и да са Албанцима прекинемо све разговоре и договоре. Када говоримо о ЕУ, један од постулата Ваше политике је чланство Србије у Унији. Међутим, ЕУ је оптерећена бројним унутрашњим проблемима, а пред Србију се поставља низ услова. Чини се да смо и даље годинама удаљени од чланства? ЕУ греши. Њена стратегија да је европеизација Србије, БиХ, Црне Горе, Албаније, Македоније и Косова услов за чланство у ЕУ показује се као промашена. Мени се чини да би храбра одлука Брисела да прикопча за ЕУ и све ове земље, иако сада не испуњавају многе услове, управо убрзала европске промене и реформе. Тако је Брисел поступио са Бугарском и Румунијом. И то није била грешка. Какав је Ваш утисак, да ли је Берлински процес још једна, како кажу европски аналитичари, европска брзина, пошто и у самој Унији постоје државе које нису чланице еврозоне или Шенгена? Да ли је то замена за чланство? Није то замена за чланство, него пројекат да се убрза чланство Западног Балкана у ЕУ. Но, све и да јесте привремена замена за чланство, шта год да је, добро је, јер је боље од овог како је сада. Како у глобалним токовима видите будућност ЕУ? ЕУ се креће ка крупним променама. Главне стратешке одлуке креираће осовина Берлин - Париз, а Унија ће подсећати на модерни воз са више разреда: прва класа, бизнис класа, економска класа... Композицијом ће управљати најразвијеније државе, садашњег консензуса у одлучивању неће бити, централних институција ЕУ биће више него данас, обавезујућих одлука за све чланице Уније, такође. Заживеће и ефикасни систем европских санкција за кршење европских начела и обавеза. Предвиђам да ће неофашистичке, неонацистичке и све тоталитарне ватрице и ватре у Европи бити одлучно гашене. Као што је Косово записано у преамбули Устава Србије, тако стоји и у скупштинској резолуцији да је наша земља неутрална и да неће ни у један војни савез. Ви се залажете за чланство Србије у НАТО. Осим овог документа и већина грађана Србије је против чланства у овој војној алијанси. Који је Ваш кључан аргумент зашто је чланство добро за Србију? НАТО је избор пута, а ЕУ је путовање. Србија је острво опкољено чланицама НАТО алијансе. Све, евентуалне, потресе и ломове, укључујући и могуће нове ратне сукобе на овом делу Балкана, решаваће НАТО. Тај савез одлуке доноси консензусом. На Србији је да бира: или ће бити за столом или на менију. И географија није на страни многих у Србији који су за војни савез са Русијом. НАТО је између Русије и Србије. Наша војна неутралност је декларативна, а не стварна. И војна неутралност неке државе потврђује се међународним уговором, а таквог уговора нема. Тек кад приступи НАТО алијанси, безбедност Србије нико неће да угрожава, нити ће наша држава морати да се против било кога наоружава, јер ћемо бити у истом савезу са свим нашим суседима. Да ли мислите да би икад Срби већински подржали чланство у НАТО? Председник Вучић је недавно рекао да би Србија чланством у НАТО алијанси решила већину својих безбедносних и економских проблема, али је, на жалост, више од 70 одсто грађана против тог чланства. То је тачно. Кад би се ти грађани упознали са свим чињеницама, укључујући и пуну истину о НАТО бомбардовању, расположење у народу би се значајно променило. Балкан се све чешће помиње као место судара Запада оличеног у САД, НАТО и ЕУ и Русије. Да ли нам се то вратио “Хладни рат”? Хладни рат је стварност, поново се подиже гвоздена завеса између Истока и Запада, са старим значењем да је Исток, а то је данас Русија пре свега, тоталитаризам и зло. Опасност од глобалног оружаног сукоба, који би опет почео у Европи, у Украјини, све је извеснија, али је у нарастању и нада да је могућ договор Вашингтона и Москве о некој новој Јалти. Русији се, без обзира на то ко тамо влада и како влада, мора признати право на њено стратешко двориште, на “унутрашње иностранство”, а то су све државе бившег Совјетског Савеза, осим три балтичке чланице ЕУ и НАТО. Истовремено, у Москви морају прихватити да је цео Балкан на Западу и у Европи. Вучић од 2012. задужио Србију за 8.5 милијарди евра. Више о томе читајте ОВДЕ. Извор: Телеграф