Пише: Љубан Каран

Стратегијски значај Гуама је неспоран још од Другог светског рата. Раније транзитна станица на морском путу према Филипинима, последњих деценија је од виталног значаја због близине Кине, Јапана, Филипина и Корејског полуострва. Уосталом, ово острво је америчка територија и сви његови становници, њих око 150.000, имају америчко држављанство. Базе заузмају трећину острва и начичкане су најсавременијим поморским и ваздушним оружјем, које опслужује више од 6.000 војника.

Тако је војни врх Северне Кореје добро одабрао потенцијану мету са становишта претње. Спремни су и за демонстрацију могућности у погледу домета и прецизности како Американци не би помислили да прете празном пушком. Спремају лансирање четири ракете које би требало да падну у море на све четири стране острва, на удаљености од 30 километара од обале. Ракете би по плану прелетеле изнад Јапана, и то баш изнад Хирошиме, што овој замисли даје додатну језиву симболику.

Док амерички председник Трамп прети у свом стилу да је америчко нуклеарно оружје јаче и моћније него икад пре и да ће Северна Кореја наићи на „огањ и гнев какав свет још није видео“, шеф стратешких севернокорејских снага поручује да разуман дијалог са таквим човеком није могућ и да једино преостаје демонстрација силе. Тако изјава америчког државног секретара Рекса Тилерсона делује неозбиљно док поручује Американцима да могу мирно да спавају, јер у исто време портпарол севернокорејске Народне армије саопштава да ће план о нападу бити проведен у дело одмах, у више праваца пошто лидер Ким Џонг Ун донесе одлуку. У одлучност до краја фанатизованих Севернокореанаца да се супроставе сваком облику америчког напада не би требало сумњати.

Тога су потпуно свесни и Американци. Никада до сада моћна Америка није деловала тако немоћно, а нешто мора предузети, и у томе се крије велика опасност по цео свет. За сада стидљиво траже помоћ од Кине да утиче на Северну Кореју како би се ракетна и нуклеарна истраживања прекинула. Кина мудро обећава и позива на дијалог. Ким Џонг Ун, као да жели да додатно понижава и провоцира Америку, каже нешто на шта Американци нису навикли – да ће посматрати њихово понашање, од чега зависи да ли ће донети одлуку о нападу.

Оно што веже руке стратезима САД није само могућност севернокорејског нуклеарног удара него евентуалне тајне везе Кине и Русије са овим режимом. Американци их шпијунирају и проверавају, али до сада нису дошли до поузданих доказа да неко са стране хушка и врши утицај на Ким Џонг Уна. Увођење новог пакета санкција УН за Северну Кореју био је својеврстан тест и за Русију и за Кину, јер се очекивало да би неко могао бити против, чиме би открио карте. Ипак, то се није догодило, тако да и даље ништа није јасно јер су и Русија и Кина подржале санкције, Кина чак прва, уз обећање да ће их стриктно проводити. Ако је по питању санкција став Кине потпуно јасан бар декларативно, став по питању покретања рата збуњује – ако САД без консултација са Кином нападну Северну Кореју, Кина ће је бранити, али, ако Северна Кореја прва нападне, нека не рачуна на помоћ Кине. Значи, и поред демонстрације уздржаности Кина не крије да би могла ућу у нови корејски рат. Далеко од тога да неко може то да тврди, али избор потенцијалне мете од стране Северне Кореје изгледа као да га је Кина изабрала. Евентуално уништење Гуама или само склањање моћне војне технике ван домета севернокорејских ракета, највише би нарушило америчке војне могућности према кинеској зони утицаја. Уз нагло јачање и модернизовање кинеске војске, ствари би се драматично промениле у овом делу света, и то на штету Америке.

Ипак, и поред свих стрепњи и страхова, ако се све сагледа са становишта војне логике, мале су шансе да до стварног сукоба САД – Северна Кореја дође. Сувише је велики ризик од светског нуклеарног рата. Конвенционални напад на Северну Кореју у старту отпада ако се у првом изненадном налету не могу уништити баш све могућности за лансирање, а ко то може да гарантује. Амерички обаештајци не могу да утврде ни колико ова земља има нуклеарних бојевих глава и ракета, па како би онда могли да тврде где су тачно лоцирани. Тако нико не може гарантовати да севернокорејски фанатици неће узвратити нуклеарним арсеналом. Изненадни масовни нуклеарни напад на Северну Кореју није могућ не само због времена лета ракета и могућности противудара него што би САД претходно морале обавестити, па и добити пристанак од Русије и Кине. У супротном би и у овим земљама била подигнута узбуна од нуклеарне опасности, јер нико не би могао знати да ли ракете лете на Северну Кореју или Русију и Кину. Ово је разлог зашто САД потежу војне вежбе према границама Северне Кореје само са стратешким нуклеарним бомбардерима, али ту већ нема изненађења и противудар је сигуран.

Амерички званичници тврде да је могућност рата са Северном Корејм сада много већа него пре десет година. Да би појачао ефекат ових тврдњи, амерички председник Доналд Трамп прекида годишњи одмор. Рекло би се да је ђаво однео шалу. Међутим, управо те прилично уверљиве најаве сукоба и са једне и са друге стране говоре супротно – да сукоба неће бити. Сувише је опасно да сукоб измакне контроли и прерасте у нуклеарни и друго, Русија и Кина су сувише близу да би могле остати пасивне у таквој ситуацији када би се пропратни ефекти нуклеарних експлозија сигурно осетили и на њиховим територијама. Иако су потези фанатика непредвидиви и често нерационални, мале су шансе да Северна Кореја нападне прва, без обзира што Ким Џонг Ун прича и о некаквом превентивном удару на Гуам.

Ситуација је сувише непријатна за америчког председника, који мора да демонстрира одлучност и способност да покрене и води нови рат, као што су то радили готово сви амерички председници пре њега. Кореја је крајње незгодна јер може жестоко да узврати, зато се тражи подеснији противник. Интензивно се изучава Венецуела као потенцијално ратно жариште, где би Американци демонстрирли своју снагу, прецизност и убојну моћ према оном ко не може да их директно угрози. Америка жели рат без америчких жртава, таквог типа где се касније лако може вишеструко наплатити уложени новац. Новац се најлакше враћа из држава богатих нафтом, што Венецуела свакако јесте. Такви ратови где се немилосрдно иде насигурно доприносе америчким будућим победама без рата, где ће бити довољна само претња.

Све подривачке припреме за рат које подразумевају потпуну дестабилизацију државе и јачање опозиције актуелној власти су завршене. Наравно, то је минули рад америчких тајних служби. У Венецуели је на сцени „обојена револуција“ под контролом центара моћи из САД. Могућност класиче војне интервенције најавио је Доналд Трамп, „забринут за демократију и угрожавање људских права у овој земљи“. Сасвим је реално да Америка постигне војне циљеве у овој држави и без рата. Само ЦИА у арсеналу подривачког и превратничког деловања има могућности да ангажује и ограничене војне снаге ако процени да је то потребно. То би са становишта народа Венецуеле био прави рат, али не и са америчког становишта, јер га не би водили Пентагон и амерички председник. Тренутно се одмерава шта је боље, јер америчком председнику због више разлога треба нови рат.

Нема потребе сада детаљисати о политичкој кризи у Венецуели, која је вештачки изазвана од САД, слично као у „арапском пролећу“. Тајне операције америчких тајних служби трају и јачају још од периода када је на власти био Уго Чавез. Према неким проценама, његова болест је намерно изазвана, што значи да је уклоњен физички. Уклањање Николаса Мадура и његове владе само је наставак чишћења „чавизма“ Венецуеле.

Када амерички председник каже да је веома забринут за стање људских права у Венецуели, где народ пати, да то САД не могу мирно да гледају и да је војно решење ситуације могуће, то је својеврстан цинизам према целом свету. Јер прва станица Трамповог првог путовања у иностранство била је Саудијска Арабија, држава званично сврстана међу оне са најнижим степеном људских права у свету. Према закону од 1992. године, Саудијска Арабија је монархија под влашћу синова и унука првог краља Абдула Азиза Ал Суада. Куран предсатвља Устав земље, а врхунски закон је Шеријат. Дакле, тамо се и данас одсецају главе и вешају људи због обичног протеста против владе. У току је апел нобеловаца да краљ Саудијске Арабије поштеди живот 14 људи који су се усудили да протестују против такве власти. Није тајна да се у овој држави годишње погуби 100 до 200 људи, вешањем или одсецањем главе, што асоцира на поступке у такозваној Исламској држави.

Трампу није сметало да таква држава буде прва дестинација пријатељске посете, а знамо и зашто. Током посете потписани су споразуми у вредности 460 милијарди долара у корист Америке. Да би се испоручила купљена „роба“, од тенкова, бродова, ракетних система, до интелектуалне својине кроз одбрамбену сарадњу, поред огромне зараде, у САД је потребно отворити више десетина хиљада нових традних места. Сви ће рећи „браво Доналде, то се зове прави посао“, али само Американци након таквог слепила по питању људских права могу већ сутрадан препотентно говорити о угрожености слобода у некој другој држави у неком другом делу света. Само њих, након Саудијске Арабије, могу забринути људска права у Венецуели до мере да потегну оружје.

Иза америчке бриге за људска права у Венецуели крије се стварни разлог, а то је нафта, коју је својевремено национализовао Чавез. Није у питању да ли ће интервенције бити, јер она већ траје, него да ли ће бити јавна или ће остати тајно подривачка и  превратничка. Америчке стратеге брине нешто друго кад је у питању отворена класична војна интервенција и довођење марионетске власти у ову државу пребогату нафтом (резерве се процењују на 300 милијарди барела, што значи да су највеће на свету), а то је дух Че Геваре који интензивније живи у Јужној Америци него у другим деловима света. Није у питању обичан преврат, него истовремено гушење социјалних и левичарских идеја, које су у Венецуели потпуно заживеле. Пламен те борбе, ако до ње дође, могао би се пренети и на неке друге јужноамеричке државе, према старој идеји легендарног Ернеста. Зато би тихи преврат у коме се не би јасно видели финансијери и извођачи прљавог посла у случају Венецуеле био подеснији, а то би опет значило да Американци полигон за нови рат морају тражити у неком другом региону света.

Амерички стратези не могу да схвате просту чињеницу – они су поразили и разбили СССР, али нису Русију. Из пораза једне светске силе никла је друга, са још јачим нуклеарним потенцијалом и без унутрашњих слабости које је имао Совјетски Савез. Тако је помало смешно са колико самоуверености наступају у покушајима елиминације руског утицаја по разним регионима света, као да је у питању банана држава, а не нова моћна светска сила. САД процењују да је за њих рат у Сирији изгубљен и скоро да су спремни да угасе то ратно жариште које их много кошта, а коначни циљ није остварив. Грузија је давно испричана прича, а Украјина нешто слично Сирији, где су Руси до краја залегли тако да ни тај рат није подесан за опоравак Трамповог угледа. Ако већ рат у Северној Кореји неће смети да покрену због нуклеарне опасности, а рат у Венецуели због Че Геваре, шта преостаје ако је већ одлучено да америчком председнику треба нови рат. У том случају, са америчког становишта, реактивирање рата на Балкану се чини као најбоље решење.

Припреме за рат на Балкану одавно су завршене – тензије се уредно подгревају и спречава се сваки покушај нормализације, а имамо и јасно супростављене стране. Циљеви рата постоје, како амерички, тако и проверених америчких савезника – Албанаца и Хрвата. Амерички циљ је више него актуелан – елиминација руског утицаја и потпуно овладавање Балканом. Хрватски и албански циљеви су класични територијални, али то није ни битно сем да имају јак мотив да добровољно буду пешадија НАТО. Противник, без дилеме, Србија и Република Српска. Ако противник на први поглед изгледа преслаб да би се супроставио НАТО, пропагандна машинерија, која увек прати америчке ратне походе, све ће то већ уобличити и приказати како противник нису само Срби него уствари Руси, који се вешто крију и представљају опасност по свеукупну западну цивилизацију.

Дефинитивно је јасно да САД на Балкану не прихватају ништа што би личило на њихов половичан успех. Тако, и поред свих декларативних и дипломатских подршки, никад неће прихватити војну неутралност Србије нити њене чврсте пријатељске односе са Русијом, посебно војни део сарадње. Исто тако, неће прихватити БиХ ван НАТО нити чврсту везу Републике Српске са Русијом. На сцени су стандардне активности западних тајних служби које су већ добро познате. Упорни покушаји рушења актуелних власти и довођења марионетских влада. Међутим, проблем је сувише велики да би га успешно решиле саме западне тајне службе, јер актуелна власт има велику подршку народа, а потплаћена опозиција је разједињена, слаба и без елементарног угледа у народу.

Овај велики проблем САД покушавају ублажити новцем. Проваљен је тајни план да Американци улажу  девет милиона долара у „рат против Руса у Србији“. Да су желели да ову акцију сакрију, она не би била откривена пре него што је и почела. Намерно су пустили да тај податак процури, јер тако рачунају на све оне у Србији који су лакоми на новац, а још увек нису на њиховом платном списку. Ова сума није довољна за победу у том својеврсном специјалном рату против Србије, али за придобијање још неких медија јесте. Проамерички медији, који већ увелико харају медијским простором Србије, добиће задатак да измишљеним корупционашким аферама унише углед политичарима из српског политичког естаблишмента које су означили као проруске. Како се сазнаје, први су на удару министри Стефановић, Вулин и Ђорђевић и шеф БИА Гашић. Међутим, и то може бити подривачка игра америчких служби како би нападом на једне и подршком другима изазвали раздор и сукобе у влади и тако ослабили власт.

Планови су једно, а реализација сасвим друго. Према неким проценама, Америка је до сада уложила 478 милиона долара у опозицију или како они то кажу „у демократију у Србији“, а чини се као да су новац бацили у Дунав. И поред тога, власт има подршку, а подршка опозицији је слаба. Сви су изгледи да САД неће успети без рата да сложи лончиће на Балкану како њима одговара. Може ЦИА и на Балкану да употреби лимитиран војни контингент као подршку локалним савезницима који ће у сваком случају бити главнина копнених снага против српског корпуса и можда би то било довољно за ратна сучељавања да није два бина питања. Прво, Трампу треба рат у којем ће он јавно пред целим светом доносити судбоносне одлуке у интересу Америке, а не тајно као што се то радило и како се и данас ради на Балкану. Друго, амерички стратези нису сигурни да без отвореног мешања могу покорити Србију.

Није у питању само пољуљани углед америчког председника. Сви знају одавно да америчка привреда, посебно снажна војна идустрија, може да функционише без проблема само ако Америка истовремено води бар два локална рата. Унутрашњи проблеми САД су више него видљиви, како политички, тако и економски. Ратно жариште у Сирији се полако затвара и негде, по неписаној законитости и америчкој пракси, мора да се отвори ново. Да ли ће то бити Северна Кореја, Венецуела, Балкан или неко четврти, нећемо тако дуго чекати. Плашим се да је Балкан најозбиљнији кандидат јер припреме за нови рат овде су одавно завршене. Погледајте ОВДЕ шта се сазнало из отворене архиве Мирослава Лазанског. Извор: Нови Стандард