Пропаст те земље била би увод у нове конфликте на Балкану, додаје се, а преноси Дојче веле.
“Македонија се изнова дефинише као држава давањем на значају албанској компоненти. Од те потраге за идентитетом зависи стабилност Балкана“, пише Андреас Ернст, дописник угледног Ноје цирхер цајтунга из Београда, у подужем чланку који је швајцарски лист објавио у петак.
“Када земље доносе законе о језику, ретко када се ради о бољем међусобном разумевању, али се готово увек ради о колективном идентитету“, пише о уздизању албанског на ниво званичног језика у целој Македонији. Уколико Венецијанска комисија потврди да је ствар у складу са Уставом, у Македонији ће убудуће новчанице, полицијске униформе и административне зграде бити обележене двојезично. Ернст наводи да се практично слабо шта мења јер Македонци и Албанци и сада “више живе једни поред других него једни са другима“. У питању је, међутим, јак симболични гест.
У албанском саморазумевању је то резултат оружане борбе која је довела земљу на границу грађанског рата 2001. године. Ернст међутим наводи да је “албанска побуна“ заправо била “одскочна даска нове радикалне елите како би ова дошла на моћ и потиснула етаблиране представнике“. У суштини је побуна, пише у тексту, била међуалбански сукоб на таласу “националистичке еуфорије због ослобођења Косова 1999.“
И ту смо усред дилеме македонског процеса стате буилдинга, наводи Ернст, јер “није лако градити мултиетничку државу са Албанцима“ који су демографски најмлађа и, након Срба, друга највећа нација тог дела Балкана. “У албанској матици су отресли стаљинистички јарам Енвера Хоџе, кроз Косово имају још једну државу и постепено повећавају утицај у Македонији. При томе многи Албанци ову земљу посматрају само као транспортер који треба да их одвезе у ЕУ. Ако то не успе, запретио је албански премијер Еди Рама, мораће да буде етничких стапања која би ујединила све Албанце у једној кући. То би био крај Македоније.“
Са друге стране, албанска “лојалност до даљњег према Македонији је утолико крхкија, колико су Македонци мање спремни да дозволе овој мањини да материјално и симболички узме учешћа у држави. (…) Дакле важи и обрнуто: тешко је са Македонцима стварати мултиетничку државу.“
“Македонци подразумевају себе као нацију баш као и Албанци, Срби или Бугари. Од када је у Титовој Југославији 1945. основана република Македонија, а македонски језик стандардизован, више генерација је одрасло у саморазумевању да су Македонци. (…) Многи бугарски и српски националисти то не прихватају до данас. Бугарска је додуше била прва држава која је 1991. признала независност Македоније. Али многи Бугари поричу да је македонски засебан језик, а не бугарски дијалекат, као и да су Македонци самостална нација. И у Србији има националиста који кажу Јужна Србија када говоре о Македонији“, наводи Ноје цирхер цајтунг.
“На послетку, Грчка је трећи сусед који доводи у питање срж македонског идентитета: име. Свађа око имена између Атине и Скопља спречава развој младе државе од њене независности. Дебате о томе су екстремно плитке и јалове, али са бројним последицама. Име Македонија, тврде Грци, имплицира амбиције на цео шири географски регион Македоније у који спада и истоимена грчка провинција. (…) То је македонским националистима дало ветар у леђа те су они после 2006. све провокативније зазивали Александра Великог као оца нације, а негирали своју праву колевку – Титову Југославију. Тако је грчка тврдоглавост помогла националистима странке ВМРО да своју безочну владавину растегну на десет година.“
Аутор подсећа да је Киро Глигоров, први председник независне Македоније, рекао да су албанске, бугарске, грчке и српске комшије “четири вука“, од којих сваки жели да потчини Македонију. “Метафора драматизује ситуацију која реално постоји. Од повлачења Османског царства је македонско питање увек изнова водило конфликтима суседних држава, често подстакнутих интересима великих сила. Ова консталација и даље постоји, поготово што Русија и Турска поново јачају утицај на Балкану. Само постојање крхке македонске државе чува Европу од потенцијално катастрофалне ескалације македонског питања. ЕУ је дужна да хитно удахне живот обамрлом процесу интеграције.“
Нове и старе руте
Бечки лист Винер цајтунг анализира кретање избегличког таласа које се од званичног затварања Балканске руте пребацило на Средоземну руту, од либијске обале као италијанским острвима. Али лист наводи да се поново и преко Балкана бележи појачано кретање.
Тако је у првој половини године Румунија регистровала 3.000 илегалних миграната док их је током целе прошле године било укупно 1.600. Једна од рута иде и преко Црног мора. У Мађарској је током августа забележено три пута више придошлица него истог месеца прошле године. Словеначка полиција је јавила да је до августа зауставила више људи који су илегално прешли границу него у првих седам месеци прошле године.
Међународна организација за миграцију и УНХЦР указују да се две руте – она преко Балкана и она преко Средоземног мора – не косе јер сваком долазе људи из различитих земаља порекла. Зато се сматра да оштрије деловање либијских власти пред афричком обалом неће имати утицаја на миграциона кретања преко Грчке ка западној Европи. Погледајте ОВДЕ црни сценарио за Балкан. Извор: Дочје Веле
