Пише: Жарко Пецић
Добро припремљен и увежбан за додељену му улогу министра војног са Че Гевариним погледом (без томпуса) шепури се по војним полигонима тобож изненадних и ненајављених контрола уверавајући се у борбену готовост војника и јединица. А онда уместо анализе контроле уследи бујица демагошких хвалоспева којима жели да, онима који знају да није тако како говори, управо докаже да су у заблуди и да треба да верују како он носи белу униформу иако она није бела.
„Могу друге армије да буду боље опремљене од нас, али не могу да буду боље обучене и не можемо ни на који начин да ове момке пошаљемо на извршење задатака да нису прошли најбољу и најсавременију обуку. Напор и труд који улажу старешине је за сваку похвалу и они свакако дају резултате….. Ми ћемо као министарство наставити да инсистирамо на процесу обучавања, наставићемо да инсистирамо да обука мора да буде оно што опредељује нашег војника и оно што разликује нашег војника од свих осталих. А свакако посебно инсистирајући на безбедности нашег војника и да све што се ради буде у складу са највишим могућим стандардима.“ – рече и не постиде се.
„Министар одбране је рекао да се наше јединице опремају све бољим и све савременијим оружјем али то, како је истакао, никада није довољно ако немате обученог и спремног војника,“ – истиче се у званичном саопштењу за народ.
– „А ми то имамо на понос наше земље“ – поентирао је министар Вулин.
Не знамо шта је подразумевао под оним често истицаним „обучен“; уколико је мислио на одећу и обућу требало је само да обори поглед на доле према војницима и да одмах уочи да његове чизме више коштају него све чизме и униформа коју су војници тога дана носили на полигону, и да нема ни трага од чизама које је рекламирао његов „врховни командант“ онај дан на полигону у Никинцима, а они (војници) сигурно му позавидели на скупоценој обући и одећи.
Уколико је пак мислио на обученест и увежбаност војника у извршавању борбених задатака, онда г. министру војном треба рећи да се не дају тако лако оцене на основу шетње до војног полигона већ је то резултат многих показатеља који се добијају систематским праћењем и оцењивањем рада једне војне формације па и војске у целини, а све то ће тек моћи да сагледа на крају године приликом анализе борбене готовости ВС.
Колико је неделотворна и необавезујућа дужност коју обавља показују његове изјаве у току посете војним јединицама и установама. Тако је недавно посетио Команду за обуку ВС у Топчидеру и изјавио:
– „Зато ми морамо да нађемо начине да поново у процес обуке уведемо и оне који нису припадници војске. Ниједна војска на свету није довољно бројна, и ниједна војска на свету није довољно спремна за изазове који су пред нама уколико нема подршку читавог становништва и свих грађана“. Ова ничим утемељена про-форма изјава никоме озбиљном не користи осим њему и онима који се у ову проблематику не разумеју. Наравно, у озбиљно уређеној држави министар војни би пошао од основних стратешких докумената (стратегија националне безбедности и сл.) и навео како треба да се дела у процесу обуке цивила те да у том случају није потребна подршка становништва и свих грађана, осим ако није мислио да и он као и његов вођа затражи унутрашњи дијалог за решавање војних питања.
Ипак, за Вулина су ово претешке и преозбиљне теме и треба да их препусти стручним људима, а за њега су решавања оних ситних који могу да му донесу симпатије код војника као нпр. куповина чизама и униформи, или нешто слично као што ћу изнети у следећем случају.
Ономад одох на Бежанијско гробље да испратим у вечну кућу пријатеља и дугогодишњег сарадника у служби, уваженог генерала, борца и патриоту. „Пе-Ес“ (Правило службе ВС) регулише војне почасти прецизно и јасно. Некада када смо имали војску имали смо и специјалну јединицу за одавање почасти, а сам гарнизон Београд имао је почасни батаљон који је давао почаст приликом сахране као и код дочека страних држављана нижег ранга. У саставу почасног батаљона био је и војни оркестар за исту намену. Гарда и оркестар гарде били су намењени, поред осталог, за исте делатности, али за високе званичнике у држави. Елем, како се урушавала војска тако је нестала и ова јединица, а са њом и војни оркестар. „Пе-Ес“ сада регулише ову област тако што уместо војног оркестра музичку почаст одаје трубач, а уместо добро увежбаних војника почасног батаљона одреди се вод или чета војника из неке јединице ВС (10 или 20 војника – прим. аут.).
Тачно на време у „раздрнданом“ минибусу стиже почасна јединица скупљена од војника, војникиња и подофицира и стаде на место за почаст. За то време возач минибуса не гаси мотор који је се заглушујуће тресе са поцепаним ауспухом. На опомену неког редара на гробљу да га угаси, он само слеже раменима и након краћег дијалога помери га даље на паркинг, али остаде са упаљеним мотором. Вероватно је у питању акомулатор па не може после да га упали. Па није ово МИГ-29 да немају акомулатор – помислих разочарано.
Када поче одавање почасти, видим све се одвија по протоколу, само са радњама почасне јединице без трубача. Приђем једном официру који ми се учини да је главни и тихо га упитах, – „Где је трубач?“, – „На годишњем одмору“ – одговори још тише. „Зар имате само једног трубача?“ – поново упитах. „Па, знате био је још један, али је он напустио војску пре два месеца… Али расписали смо поново конкурс…“. – поче да објшњава. „Добро, разумем…“ – прекидох га, ваљда је отишао код Бреге (Горан Бреговић – прим. аут.) у „Оркестар за свадбе и сахране“, сигурно је тамо боља плата….
Према томе г. министре војни, друже Вулин, могли бисте за почетак свог министровања да обезбедите пет трубача, биће довољно иако само гарнизон Београд има 11 гробаља, а умирање је повећено у односу на пораст броја запослених. Биће то велики ваш допринос војсци и поштовање према умрлим припадницима војске.
Све што је досад изговорио овај политички демагог и шарлатан остаће записано у домену дневно-политичких флоскула којима се потхрањују његови истомишљеници и полтрони, замајавајући се у свом нераду и незнању.
Тако је приликом посете фабрици наменске индустрије у Великој Плани опет изговорио неколико неистина и уобичајених фраза које су само њему знане.
„За нас је од огромног значаја наша наменска индустрија и одбрамбена индустрија Србије која показује да се, уз велике напоре, али успешно носи и на светском тржишту. Војска Србије, као свој врхунски интерес има, наравно, ново наоружавање, али наоружавање које је продукт наше памети, продукт нашег капитала, које је продукт нашег знања и умећа ових људи“ – нагласио је министар Вулин.
Не разумем зашто наменску индустрију назива одбрамбеном када она производи наоружање и војну опрему за извоз, а ВС готово да ништа од тог није увела у своје опремање? Зашто обмањује своју државу и народ? А када буде дошао страни улагач, тек онда ВС неће имати никакву корист од војне индустрије. Треба рећи истину – Војска Србије нема скоро никакву корист од наменске индустрије, она послује на доходовном принципу и не поклања никоме своје производе, па ни ВС. Потребно је извршити куповину поменутог наоружања и војне опреме, а за то треба новац.
„Влада Републике Србије ће наставити са политиком коју је водио председник Владе Александар Вучић, а сада врховни командант, а то значи да ћемо наставити да улажемо у одбрамбену индустрију Србије, то значи да ћемо наставити да водимо рачуна о овом веома важном сегменту наше одбрамбене индустрије“ – истакао је министар одбране.
Важно је да у његовом обрaћању свуда и на сваком месту није изостало величање вође и његово промовисање у врховног команданта који по Уставу Србије не постоји.
Од самог почетка свог мандата Вулин је кренуо неуморно да се шета по касарнама и полигонима опонашајући вођу који ради од раног јутра до касно увече без одмора и летовања. Све што је до данас допринео ВС су само изговорене фразе, обећања и надања. Војска се и даље налази у веома тешком материјалном положају, а једино што је тачно изговорио и добро уочио је …“напор и труд који улажу старешине је за сваку похвалу и они свакако дају резултате“… Да, за сваку похвалу је колико још увек има ентузијазма код старешина у војсци да опстају у оваквој по ВС неповољној ситуацији. Но, бојим се да и они ускоро не крену за оним трубачем код Бреге! Генералу Ратку Младићу одузета је читава десна страна тела, а у притвору Хашког трибунала кљукају га са двадесет таблета дневно! Младић хитно мора на лечење у Русију, у супротном - умреће у Хагу! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Фонд стратешке културе
