Пише: Драган Милашиновић Иако написане пре пар година, ове речи највећег живог српског песника најбољи су одговор Вучићевој тези да је Косово „оно што смо одавно изгубили“ изнетој у недавном ауторском тексту у Блицу „Зашто нам је потребан унутрашњи дијалог о Косову“. Тај текст, праћен истовременим интервјуом на Пинку, практично је званичан почетак Вучићеве кампање која има за циљ да припреми грађане Србије за заокружење независности Косова, које ће се одвијати у два корака:

Пристанак Србије да Косово добије столицу у УН и чланство у свим међународним организацијама као засебна држава,

Формално признање независности Косова од стране Србије, које ће уследити 3 до 5 година након првог корака.

Наравно, неће бити никаквог стварног унутрашњег дијалога, већ ће уследити масовна медијска манипулација, која ће за последицу имати наводну сагласност „релевантних чинилаца друштва“, рачунајући и сам врх СПЦ, за Вучићеве „храбре одлуке“. И баш као што се парола пето-октобарских издајника и њихових наследника „Нећемо никада дати Косово“ неосетно свела на „Никада нећемо признати Косово“, сада ће Вучићев режим омогућити  Косову да постане пуноправни члан Уједињених Нација и пар година наступа као независна држава, а онда га и формално признати, чиме ће се поново, овога пута и коначно, одрећи Резолуције 1244. која гарантује суверенитет Србије на Косову.

Својевремено је Сорош, за сличан чин, нудио Слободану Милошевићу износ од 50 милијарди долара државне компензације, али га је последњи прави председник Србије глатко одбио речима „Косово није на продају“. Десетак година касније уследило је злочиначко НАТО бомбардовање, наводно због угрожености Албанаца, али је упркос томе, захваљујући херојском отпору српске војске и полиције, Милошевић резолуцијом 1244. успео да сачува суверенитет Србије над својом јужном покрајином, без обзира на привремену предају власти институцијама ОУН. То што се тандем Тадић-Јеремић одрекао решавања питања Косова у Уједињеним Нацијама и самовољно га препустио ЕУ, није Милошевићева кривица, већ њихова издаја. А то што Вучић журно наставља њиховим путем, и питање Косова решава разговорима у четри ока у Бриселу и Вашингтону, уместо транспарентно у Њујорку, седишту ОУН, његова је издаја и грех. За журбом нема никакве потребе, поготово што су земље које су оружаном агресијом форсирале питање косовске независности (Велика Британија, САД и Немачка, да баш тим редом) у дубукој геополитиичкој дефанзиви пред земљама које независност Косова нису признале, нити ће признати, Русијом и Кином. Али, Вучић, дубоко огрезао у корпоративним водама евро-атлантистичких интереса, негде жури! 

Нема сумње да је његов позив на монтирани „унутрашњи дијалог о Косову“ фарса којом покушава да што шири круг политичких чинилаца увуче у издају као лични чин. То се јасно види у његовом јефтином пропагандном ауторском тексту за „Блиц“. Поред неутемељене тезе да је Косово давно изгубљено, он пласира и познату тезу да је Косово само Мит, која се већ годинама упорно провлачи кроз евро-атлантске и пост-петооктобарске режимске медије у Србији.

Али, Косово није само Мит. Косово је и материја. Неисцрпна. Ако се већ руга митовима и црквама, ако је спреман да гази по историји и костима предака, ако заиста мисли на будућност наше деце, онда ће Вучић ваљда разумети поруке овог текста, који се неће бавити јунацима и гробовима, већ тонама и доларима. Ваљда ће је разумети и грађани Србије, који слуђени евро-атлантском и Вучићевом пропагандом, можда могу и помислити да је Косово само мит из давних времена, са којим се не може у 21. век, да је Косово заиста баласт око нашег врата који кочи некакав наш напредак негде, не размишљајући где.

Али, зар би Сорош нудио 50 милијарди евра за туђи мит? Зар би се онолико моћних земаља удружило против Србије, само да би је ослободило баласта? Зар би Американци избацили толико уранијумских бомби на Албанце ако их баш толико воле и штите? Више их је погинуло од НАТО бомби него за све време Милошевићеве владавине. А умиру још увек, и тек ће умирати.

Не, нешто ту није логично. И то је тема овог текста. Текста без митова, али са подацима. Да спознамо зашто је Косово божији дар не само Небеске, већ и Земаљске Србије.

Иако смо склони да инвазију Османлија на средњовековну Србију сматрамо пре свега сукобом цивилизација, хришћанске и исламске, запис византијског историчара Христовула из прве половине 15. века указује и на много прагматичније разлоге:

„Ипак, није било само то (потчињавање Срба), него су га (султана) покренула (против Србије) и изванредна својства земље, која су запањујућа и која пружају обиље свакојаких добара. Земља има велико плодно тле, које рађа све могуће плодове и све богато даје… Али најважније је оно у чему она далеко надмашује све остале земље – злато и сребро избија такорећи из извора, и свуда где се оно копа пружа златни и сребрни прах у великим количинама и најбољег квалитета, боље је од онога у Индији. Тиме је српска држава од почетка била повлашћена“.

Овај запис, недовољно уважен од наше историографије, јасно указује да Косово, великом турском освајачу Мурату и његовим наследницима, није било само успутна станица на путу до Беча, нити дужност ширења исламске вере, већ пре свега стављање под контролу значајних привредних ресурса. Османска империја је рудно благо Косова експлоатисала од 1455 до 1685 године.(3) Касније, Трепчу, као најпознатији косовски рударски ресурс, стављају под контролу Енглези, од тренутка када енглеска компанија Selection Trust, са Радомиром Пашићем сином Николе Пашића, потписује 1926. године Уговор о концесији земљишта, а годину касније оснива фирму Trepca Mines Limited са седиштем у Лондону, а Генералном дирекцијом у Звечану. Енглези започињу и истраживања осталог рудног блага на Косову.

Током Другог светског рата, без обзира што је Косово била италијанска окупациона зона, управу над Трепчом преузимају Немци и то компанија у директном власништву Хермана Геринга, што најбоље показује значај који је Комбинату придаван као сированској бази.

Након рата Тито национализацијом ставља под контролу државе све привредне ресурсе и отпочиње систематска истраживања рудног блага читаве СФРЈ, па и Косова. Иако су истраживања била систематска и детаљна, и вршена континуирано од 1950 до 1982. године, она нису била потпуна у смислу да су била усмерена превасходно на оне ресурсе које је Титова Југославија, сматрала неопходним за развој сопствене индустрије и чија је могућност експлоатације била најреалнија и најефтинија. Фасцинантне резерве лигнита и површински копови никла, чију руду такође прате примесе племенитих метала, привукли су посебну пажњу, а плод тога су и Косовске термоелектране и фабрика „Фероникл“ у Глоговцу, као и нова експлотациона налазишта за Трепчу.

Но, први алармантни сигнал о мерачењу косовских ресурса од стране Запада за била је једна службена процена ЦИА-е, почетком 90-тих прошлог века, мало пред почетак разбијања СФРЈ, у којој је изнет податак да „према међународним стандардима Косово вреди два пута више од Србије“, односно да јужна српска покрајина „вреди 500 милијарди долара, док Србија са Војводином, без Косова, вреди тек око 200 милијарди долара“! Тврдња се заснивала на процени резерви лигнита, земног гаса и руда разних метала, а није се бавила проценом вредности земљишта и вода.

Сама чињеница да је непосредно пре разбијања Титове Југославије ЦИА радила процене економске вредности њених саставних делова, по истоветној методологији, заснованој на међународним стандардима (ради лакше упоредивости), баца сасвим ново светло на узроке и циљеве разбијања снажне Титове државе.

Али, тиме се сада нећемо бавити. Идемо назад, на оно што Вучић и Дачић називају само Митом. На Косово. На отимање. На издајнике који продају оно што није њихово. 

Непосредно пред НАТО агресију на СРЈ, новинарка Флора Саундерс је 30. јула 1998. објавила текст под насловом „Косово: Рат је око рудника“ и указала на чињеницу да стручне металуршке и сличне публикације обавештавају уске кругове из света финансија и бизниса о великим природним богатствима Косова. Закључила је да ће „Трепчу“ контролисати онај ко оружано победи на Косову, а НАТО доминација на терену би „ставила америчке корпорације у најбољи положај“.

Нема сумње да се управо ово данас дешава на Косову, а да експлоатацију рудног богатства јужне српске покрајине (не само „Трепче“) започињу корпорације управо оних који су заговарали и водили агресију на Србију, попут Весли Кларка, Медлин Олдбрајт, Џорџа Сороша, итд.

Готово истоветан став као Саундерсова, непосредно пред НАТО агресију, изнео је и тадашњи директор „Трепче“, Новак Бјелић.  „Рат на Косову је око рудника, ништа друго. Ово је Србија, ово је српски Кувајт, Косово је срце Србије. Поред овога, Косово има 17 милијарди тона резерви угља“. – рекао је он.

Дакле, да закључимо овај део, отимање Косова које намерава да легализује Александар Вучић, није од јуче, нити се агресија НАТО-а догодила због историјског или цивилизацијског конфликта Срба и Албанаца.  Косово је, због свог рудног богатства, на мети још од турског доба, а процењивање његових ресурсних потенцијала од стране ЦИА-е свакако није рађено да би се оно оставило Србима. Само, Срби не би смели да учествују у легализацији тог отимања, без обзира шта им се за то нуди. Одлично је то дефинисао др Војислав Шешељ: „Нема више дијалога – остаје само Лазарева клетва за оне који издају Косово…“

А издаја Косова, српским реал-политичарима, вероватно је дупло исплатљивија данас него приликом прве процене ЦИА-е. Најновија рудна истраживања, спроведена након успостављања мисије УМНИК, потврђују тезу коју је одавно заступао покојни др Михаило Станишић – да рудно благо Космета вреди преко 1.000 милијарди долара.

Геолошка истраживања под УМНИК администрацијом

Прву документ који се бавио рудним богатсвом Космета, од успостављања УМНИК мисије био је Извештај Светске банке из 2004, који је потписао Рајнер Хенгстман и у коме је објављено да је ова институција проценила минералне резерве јужне српске покрајине на 13,5 милијарди евра. Овде ваља нагласити да се процена заснивала само на познатим и верификованим резервама које су у експлоатационом моду (банкарски речено – могу се ставити под хипотеку), а није се бавила евидентираним потенцијалима који се још увек не експлоатишу, попут земног гаса, хрома, нових налазишта олова и цинка итд. Чак и таквом методологијом Светска банка је проценила да су лежишта угља на Kосову и Метохији довољна за производњу струје у читавом једном веку, што се поклапа с проценама стручњака са Рударско-геолошког факултета у Београду, који су такође проценили да је потенцијал на Kосову довољан да постојеће две термоелектране произведу струје за сто година, што, према процени нашег Министарства енергетике из 2009, одговара вредности од 100 милијарди евра (ако продајете струју а не угаљ). Да и не помињем да је на Косову остала омовина ЕПС-а вредна 3 милијарде долара. Било како било, после ове процене Светске банке истраживање косметског рудног блага је озбиљно интензивирано, а на територију јужне српске покрајине сјатиле су се најеминентније западне фирме за рударско-геолошка истраживања. Та истраживања прво су вршена слободно, без правног оквира, а сада се формално одвијају под патронатом тзв. „Независне Kомисије за Руднике и Mинерале“ (Independent Commision for Mines and Minerals), или скраћено НКРМ (ICMM), основане у складу са Законом Бр. 03/Л-163 о Рудницима и Минералима, тзв. „републике Косово“, која је у стварности само оруђе за остваривање интереса западних корпорација. Од септембра 2006. године практично су отпочета систематска истраживања косовског рудног блага. Прво су изврешена ваздушна истраживања и снимања. Специјално дизајнирана летелица за ниске летове сакупљала је геофизичке податке широм Косова, укључујући методе магнетских поља, електромагнетике и радиометрију гама зрацима. Истраживање је спровела заједничка Ваздушно-геолошка група (Joint Airborne Geoscience Capability) састављена од стручњака из Финске институције за геофизичка истраживања (GGeological Survey of Finland) и Британске институције за геолошка истраживања (British Geological Survey). Представљајући резултате тих првих, ваздушних, истраживања тадашњи директор поменутог НКРМ-а (ICMM-a), Насер Пеци, похвалио се како је  „истраживање показало да Kосово има неочекивано велики степен потенцијала у области метала и минерала. Посебно су велике резерве злата, никла и хрома … веће него што се мислило“, али ту су и значајне резерве алуминијума, бакра, као и до тада непознате резерве олова и цинка итд. Након ваздушних истраживања, негде од 2009., на Космету се отварају канцеларије и представништва највећих и најеминентнијих фирми за истраживање и процену рудног богатства, опремљених најсавременијим технологијама. Америчка глобална корпорација овог типа „Аврупа минерали“ (Avrupa minerals Ltd) објавила је да почиње бушење у Косовској Каменици, у близини Гњилана, као и на четири налазишта сребра, олова и цинка око Косовске Митровице, пошто је то „европски најпродуктивнији регион за олово и цинк“. Бакар истражују у Режњу. „Лидијан интернешнел“ (Lydian International Ltd), oгранак корпорације „Рио Тинто“ за рударска истраживања, специјализован за налазишта злата, ретких и племенитих метала,  отворио је 4. новембра 2010. у Приштини свој пословни клуб претходно објавивши да су у околини Ораховца пронашли налазишта злата са одличних 1,87 до невероватних 7,97 грама злата на тону узорка. „Ово је узбудљиво, ново откриће злата у области која је претходно била позната само по својим никл-кобалт-бакар потенцијалима“, изјавио је Тим Коулин, председник Лидијан корпорације тим поводом. Ту је и незаобилазни Џорџ Сорош који свог дела косовског рудног колача покушава да се домогне делујући кроз компанију „Албански минерали“ (Albanian Minerals), на чијем челу је његов пион, албански милијардер Сахит Муја. Према писању „Волстрит журнала“ они су у јеку активирања финалних рударских истраживања, само током 2011. године, на Косову боравили бар пет пута. Када смо код фирме „Албански минерали“ прилика је да истакнем како се, након успостављања УМНИК мисије, у већини западних публикација, рудно благо Косова и Метохије разматра заједно са рудним богатством Албаније! Размислите зашто?! На главно косметско богатсво, лигнит, као сировину за производњу синтетичког горива, рачуна и компанија „Инвидити“, иза које стоји човек који је командовао НАТО агресијом на Југославију, пензионисани амерички генерал Весли Кларк.(8) Удео у рударском испитивању Космета узима и Турска кроз две своје моћне групације – Ciner и Koç групу. Наравно, ту су и друге, можда мање познате али итекако значајне компаније за испитивање рудног блага које се баве специјализованим истраживањима минералних ресурса.  И ту долазимо до питања за Вучића, Дачића, па и Николића. Да ли све набројане фирме за рударска истраживања које су се на Космет сјатиле након успостављања УМНИК администрације, а које раде за рачун још моћнијих светских металуршких корпорација, на Косову и Метохији трагају за српским митовима?! Да ли Сорош, Рио Тинто и остали поменути и непоменути у овом тексту, на српском Косову трагају за археолошким налазиштима или траже начин да енормно увећају своје профите?  Како одговор на горње питање сигурно нећемо добити од горе наведених, не зато што га не знају, већ зато што неће да га знају и други, морамо га потражити сами.  

Говор косовског "мита" кроз тоне и доларе

Свакако најбогатији косметски ресурси су огромни енергетски извори у виду лигнита и земног гаса који се испод њега налази. Према једној студији САНУ из 2006. године, али рађеној према подацима из деведесетих прошлог века, резерве лигнита у три експлотациона басена (Косовски, Метохијски и Дренички) износе 7,35 милијарди тона(10), а према подацима УМНИК-а, које је у поменутом Извештају прихватила Светска банка, експлоатационе резерве износе 14,7 милијарди тона лигнита од чега 8,3 милијарди тона јесу експлоатационе, а остатак доступне резерве. Ово Косово чини петим у свету по резервама угља. Ипак, као најрелевантнији податак узећемо вредносну процену коју је дала поменута косовска „Независна Kомисија за Rуднике и Mинерале“ (НКРМ) након „својих“ истраживања, да се резерве лигнита на Косову, вредносно изражене, процењују на око 250 милијарди долара. Ако би то, производно, поредили са Србијом значило би да Србија има резерви угља за највише 60 година, а Косово за најмање 200 година!Но, то је, можда, само Мит.  Сам лигнит јесте угаљ слабог квалитета (ниске енергетске вредности) и понегде са дебелим слојем јаловине, али будући да се он може продавати не као сировина већ као готов производ (струја или синтетичко гориво), свака експлоатација је врло исплатива. Да није, не би се око њега отимали Весли Кларк и Медлин Олбрајт, добро познати агресори на Србију. Уз лигнит иде и тзв. земни гас, чија експлоатација постаје уносна тек када се заврши експлоатација лигнита, а можда и нафта. Отуда још увек нису вршене детаљне процене тих могућности, мада када је у питању гас постоји једна полузванична цифра од минимум 60 милијарди долара резерви. Што се тиче осталих потенцијала корпоративни стручњаци саопштили су крајем 2008. године, процену да, изражено у тонама метала, резерве олова у „Трепчи“ износе 425.000 тона, цинка 415.000 тона и сребра 800 тона; да су резерве никла 185.000 тона и кобалта 6.500 тона; да су у руднику „Гребник“, јужно од Глине, доказане резерве 1,700.000 тона боксита, од којих може да се производе 425.000 тона алуминијума. Оно што се сматра јако важним јесте да Космет поседује експлоатациону исплативу концентрацију тзв. седам стратегијских руда (олова, цинка, сребра, никла, мангана, молибдена и бора), што не постоји нигде у Европи, а реткост је и у свету.(14) Овоме треба додати и да су веома моћан ресурс резерве хрома од 89 милиона тона(15), што представља близу 20% укупних светских резерви(16)! Оно што се строго држи под велом тајне јесу истраживања посебно ретких метала (индијум, кадмијум, германијум, талијум и галијум), који се користе у индустрији високих технологија, а чија су налазишта регистрована на Космету (германијум и кадмијум још у време Тита). Иако званичних података о резервама нема, нити ће их бити, реткост ових елемената експлоатацију чини обавезном при чему се питање исплативости и не поставља. Ово су ресурси који, једноставно, за Запад немају цену!  Косово је богато и високо-квалитетним грађевинским минералним сировинама, као што су андезити, базалти, диабази, габрови, гранити, кречњаци и мермери. Руда лапорца омогућава сопствену производњу цемента, а квалитетна глина производњу квалитетних опекарских производа.  Толико о самим рудним богаствима. Но, не можемо, нити смемо, занемарити улагања државе Србије у Косово и Метохију, како директна тако и она кроз Фонд за развој неразвијених у Титовој Југославији, која се могу применом одговарајућих коефицијената свести на реалне износе у данашњим чврстим валутама. Та улагања омогућила су изградњу рудника, фабрика, путева, пруга и остале инфраструктуре која чине данашњу експлоатацију далеко јефтинијом, да не кажем багателном.  У периоду од 1961. до 1990. године, Србија је у Kосово и Метохију уложила 17,6 милијарди долара чистих пара, односно око 600 милиона долара годишње. Плус оно што је на Косово стизало из Фонда за неразвијене. У годинама непосредно пред распад СФРЈ, чак 48 одсто средстава издвојених за неразвијене одлазило је на KиМ, а највише је улагано баш у енергетику и обојену металургију, коју сада преко Шиптара узурпирају евро-атлантисти.(18)  Од 1.088.699 хектара земљишта на које су Срби имали тапију по катастарским књигама, више од 80 одсто узурпирали су Албанци, док је већина предузећа продата у криминалном процесу приватизације чији су темељи постављени Уредбом о приватизацији коју је априла 2005. прогласио Сорен Јесен Петерсен, тадашњи шеф Унмика. Већ на првих девет тендера, одржаних до краја 2006, продато је 145 предузећа за укупно 148 милиона евра. Kупци, искључиво Албанци, нимало се нису обазирали на потраживања која су према приватизованим предузећима имали фондови и банке из Србије са Војводином.  До сада је у криминалним приватизацијама по “Петерсеновом моделу” продато око 300 српских предузећа за нешто преко 280 милиона долара, што је далеко испод тржишне цене. (19) Примера ради, глоговачки “Фероникал” продат је компанији “Алферон”, регистрованој у Енглеској, за 37 милиона евра, а Ваш аутор, који је НАТО агресију дочекао као извршни директор за финансије и комерцијалу овог гиганта, из прве руке зна да је изградња ове фабрике Србију коштала око 290 милиона, а према последњој процени имовине, у којој је лично учествовао, вредност “Фероникла” утврђена је на нешто преко 480 милона долара.  Иако Резолуцијом 1244. није било предвиђено било какво учешће УН и његове мисије УМНИК у процесу мењања својинских права на Космету српске власти нису ниједном изричито, у писменој форми, Савету безбедности пријавиле овакву злоупотребу мандата мисије, нити тражиле да се последице пониште.  Па чак ни од таквих отимачких и криминалних приватизација Србија није ништа добила, иако је као формални власник све време отплаћивала рате спољног дуга тзв. “Косова”  од 1,7 милијарди долара.  Све у свему, према подацима Привредне коморе КиМ и Директора канцеларије за КиМ, Марка Ђурића, Србији је на Косову само у некретнинама узупирано преко 200 милијарди долара(21), док се вредност незаконито присвојеног земљишта процењује на око 50 милијарди евра.(22) Томе треба додати и 3 милијарде долара ЕПС-ове имовине која се води засебно.  Да ли је ово Мит или сурова стварност Вучићеве Србије? 

Порука уместо закључка

Покојни српски научник мултидисциплинарног приступа, др Михаило Станишић, први је изазвао пажњу јавности проценом да рудна богатсва Космета вреде најмање 1.000 милијарди долара, што је била теза која је својевремено наишла на подсмех и неверицу. Но, поменуте процене ЦИА-е и резултати опсежних истраживања најеминентнијих корпорација за испитивање минералних ресурса, опремљених најсавременијом опремом, које су буквално запоселе Косово и Метохију након успостављања УМНИК администрације, показали су да је цифра од 1.000 милијарди долара нешто што је сасвим реално.  А то значи да Косово није само “најскупља српска реч” како је својевремено рекао велики Матија Бећковић, већ и најскупља српска земља. Да није само капија Небеске, већ да може бити и улазница у рај и благостање Земаљске Србије. Да није само Мит већ и материја. А шта рећи за човека који нам тврди да је 1.000 милијарди долара (па нек је и за трећину мање, а није) рудног блага терет око врата који нас спутава да идемо напред?! Који богатсво Богом дано српском народу, хоће неком да поклони, јер Србија у његовим сулудим “визијама” нема времена да чека.  А можда и његове визије нису толико сулуде, можда су исувише личне. Јер, поимање Косова које он сада јавно испољава може имати само човек који не живи у реалности, или је пак толико реалан да обитава у затамњеним дубинама коруптивног света.  Но, то је право које смо му МИ дали. А ако му дамо и право да нас остави без Космета, без браће и сестара, без Лазара и божура, али и без рудног блага које нас чека у његовим недрима, онда ће српски Јуда завршити свој гнусни посао, а МИ ћемо изгубити и Земаљску и Небеску Србију. И нека ћемо.  Нисмо их ни заслужили, ако је један Јуда јачи од наше вере! Извор: Фонд стратешке културе