Сигурно ће бити ратоборних изјава појединих политичара, али не видим моћну земљу којој би у ближој будућности интерес био да дође до нових сукоба. Истовремено, Русија ће и даље бити поуздан савезник Србима, овако ситуацију у нашем региону оцењује Владимирович Никифоров. Никифоров, који је шест година радио као експерт у Кремљу, где је био спичрајтер (писац говора) некадашњем председнику Борису Јељцину, објашњава да, када се зна шта се све догађало последњих 25 година на Балкану, постаје сасвим јасно зашто историчари желе да уђу у суштину тих међунационалних сукоба.

- Не ради се овде о томе да смо ми форсирали Србију и бившу Југославију, него су их догађаји ставили у фокус пажње. И у Америци је било порасло интересовање историчара за Балкан у време и после рата у бившој Југославији. За изучавање и писање историје најважнији су документи. Јер, историја је као фудбал, сви мисле да се разумеју у њу. Озбиљни историчари се баве тражењем важних докумената, док је публицистима најважније да направе по свом рецепту интересантну причу. Такве књиге једног дана неко може да схвати и озбиљно, па да се у својим радовима позива на њих. Да би се избегло то шарлатанство, најважније је да се што пре отварају архиве.

- Што се Балкана тиче, интересовање студената и касније постдипломаца традиционално је највеће према Србији. Знатно веће него према Бугарској, на пример. Исто тако наше студенте више занима проучавање Пољске него Чешке и Словачке. Било би добро да имамо добре специјалисте за све словенске народе, али неоспорно је да студенте највише занимају теме из српске историје и културе.

- У тим који је писао говоре председнику Борису Јељцину дошао сам из Института. Предложио ме је колега који је већ радио у Кремљу. Било је то време великих промена. Осим тога, у Институту је била велика беспарица, нисмо примали плате по шест месеци. Многи су тада побегли из науке тражећи егзистенцију у другим областима. На нови посао писања говора брзо сам се привикао. Иако сам историчар, учествовао сам у писању разних говора, од политике, културе, па чак до пољопривреде.

- Био сам у групи људи у Кремљу који су симпатисали Србе, али у то време нисмо могли битно да утичемо на ставове Бориса Јељцина. Што се тиче спољне политике, на Јељцина је одлучујући утицај имао у то време министар спољних послова Андреј Козирјев, који сада живи у Америци. Верујте ми, не претерујем, Козирјев је у то време држао све у својим рукама. Американци су тада хвалили Јељцина и њему се то веома свиђало. Козирјев му је пунио главу празним обећањима и он му је веровао.

- Козирјев је са Србима говорио само на енглеском, чак и са онима који су знали руски. Тако се понашао и његов специјални представник Виталиј Чуркин. Босански Срби су знали да ми кажу: Зашто они не говоре на руском, ми их разумемо, него говоре на енглеском?" Козирјеву је било најважније да покаже Американцима да им је веран, а судбина Срба га је мало интересовала. У Министарству спољних послова Русије, док је на његовом челу био Козирјев, никакве сентименталности није било према Србима. Сматрао сам и објашњавао да је неправедно за сва зла на Балкану оптуживати Србе, јер у грађанском рату не може да буде крива само једна страна. Том истом Козирјеву касније је високу функцију дао Милан Панић у својој фармацеутској компанији. Чуркин је касније, под командом новог шефа у Министарству спољних послова Русије Сергеја Лаврова, променио песму, и у Савету безбедности УН на прави начин бранио интересе Срба.

- Људи из Јељциновог обезбеђења су знали за то, што ја нисам ни крио. Нормални људи су то разумели, јер у грађанском рату ниједна страна није невина, па је неправедно за све зло на Балкану оптуживати само Србе. Добро се знало да нису Срби рушили Југославију. Сигурно знам да је међу утицајнима у Кремљу, али и у другим структурама, било доста угледних људи који су били наклоњени Србима.

- Било их је више, али мислим да је Јевгениј Примаков, један од највећих ауторитета, имао разумевање и симпатију према Србима. Знам да је и Павел Грачов, министар одбране Русије од 1992. до 1996, такође симпатисао Србе. Јуриј Батурин, који је био Јељцинов помоћник од 1993. до 1994, а затим до 1996. помоћник за националну безбедност, одлично је разумео српске проблеме и према вашем народу имао велике симпатије.

- Био сам два пута у руској делегацији која је разговарала с Милошевићем. Кад је долазио Јуриј Батурин у Београд, био сам са њим код Слободана Милошевића. Он није веровао да ће га НАТО напасти, мислио је да никаквог бомбардовања неће бити. Иначе, ми историчари одлично знамо да су приче о "великој Србији" глупости. Све су то као антисрпску пропаганду измислили још давно у Аустроугарској.

- Долазили су заиста разни људи који су, уз ракију, обећавали свашта. Наравно да су та обећања била нереална. Сећам се да ми је на крају једног разговора Младић рекао: "Довезите нам атомску бомбу!" На то сам му ја у шали одговорио: "Реците, колико вам треба?" А он је казао: "Две." Младић је био генерал и знао је да Москва не може да му помогне, па сам схватио да је у очајању тражио атомску бомбу.

- Одавно је јасно да Хаг и није прави суд, већ да извршава оно што је замислио Вашингтон. Зато нема никакве правичности. То Американци суде побеђенима. За њих су Ратко Младић и Радован Караџић два симбола, и сада се тако према њима и понашају. Можда би Милошевић био жив да су му дали шансу да се лечи у Москви.

- Слава Богу, садашње руководство Русије се битно разликује од оног из времена Бориса Јељцина. Председник Путин је више пута истицао да је Србија поуздан партнер на Балкану. Осим с највишим српским политичарима, Путин се често среће и са Милорадом Додиком. Путинова "десна рука" кад је реч о спољној политици, министар Сергеј Лавров, паметан је и искусан дипломата, тако да су позиције Москве према Балкану јасне. Путин и Лавров су поуздани људи и оно о чему се договоре и што обећају и остваре.

Колико су Козирјев и његов најужи тим имали утицаја на Јељцинове политичке ставове, др Никифоров сликовио објашњава кроз следећи пример: 

- Напишу у Министарству спољних послова своје ставове у којима кажу да је Русија против убрзаног ширења НАТО. Ја прецртам реч убрзано и остане да је Русија против ширења НАТО. Међутим, Козирјев и његови људи на крају ипак врате верзију коју су они послали. Против моћног Козирјева ја нисам ништа могао да направим.

- Наравно да Американци знају куда воде путеви дроге. Тачно знају и ко и како врбује младе људе за одлазак у муслиманске екстремистичке јединице у Сирију и Ирак. Американци никада јавно неће признати свој историјски грех кад су омогућили Албанцима да протерају Србе са својих огњишта и створе монструм-државу. Што се тиче Запада, тамошњи многи политичари су схватили грешку. Али они ће тек горко да се кају кад им муслимански тероризам, у којем учествују и Албанци, направи још више проблема.

Др Никифоров је магистрирао и докторирао на балканској проблематици. Аутор је многобројних књига о српској историји и српским политичарима. Међу осталим, посебно се истиче књига "Између Кремља и Републике Српске - босанска криза, завршна етапа", објављена 1999. Никифоров, иначе, 12 година руководи Институтом који је недавно прославио пуних 70 година постојања.

Прочитајте ОВДЕ  шта заправо Амери мисле када кажу да се Русија још није опоравила од бомбардовања Србије?

Извор: Новости/Курир