Портал Крик објављује детаље извештаја Агенције о томе како су оповргнути Вулинови докази о пореклу новца.
Александар Вулин и његова супруга Наташа купили су у јулу 2012. трособан стан у једној од модерних зграда које су у то време изграђене на Звездари, у ширем центру Београда.
Та година била је нарочито успешна за Вулина. Српска напредна странка у мају је добила изборе, а његов Покрет социјалиста је, захваљујући коалицији са најјачом странком, постао део власти.
Вулину је припало посланичко место, а убрзо је именован за директора Канцеларије за Косово и Метохију. У наредних неколико година напредовао је и постао министар. Један је од најлојалнијих сарадника председника Србије Александра Вучића.
Након што је преузео функцију, Вулин је по закону био обавезан да пријави имовину и приходе Агенцији за борбу против корупције – укључујући и нови стан.
Управо ова некретнина на њега ће бацити сумњу две године касније, када Агенција буде проверавала податке које јој је доставио.
Осим што је утврдила да Вулин није имао легално стечен новац за куповину, Агенција је открила и бројне друге нелогичности. Вулин се бранио достављајући Агенцији непотписане изјаве и друге сумњиве доказе, износећи две различите верзије како је дошао до новца за стан. Његова одбрана само је још више продубила сумњу Агенције чији је утисак био да министар крије истину о куповини некретнине. Додатне провере које је ова институција обавила показале су да Вулинове приче не стоје. Агенција је о томе сачинила извештај и проследила га Тужилаштву за организовани криминал сумњајући да је Вулин умешан у неко кривично дело.
Агенција је извештај чувала у тајности. Тек након жалбе упућене поверенику Родољубу Шабићу и његове интервенције, доспео је у руке јавности.
Новинари су упутили позив за интервју министру Вулину преко његове службе за односе са јавношћу, али до објављивања приче нису добили никакав одговор.
Стан од 107 квадрата са паркинг местом супружнике је коштао 244.620 евра, пише у уговору до којег су новинари дошли током истраживања имовине политичара. Прву рату од 40.000 евра Вулини су, према уговору, исплатили у октобру 2011, а остатак је требало да исплате до краја септембра 2012. године.
Једина некретнина коју је Вулин поседовао пре ове, био је једнособан стан у Новом Саду. Тај стан је 2010. године, под неразјашњеним околностима, добио на поклон од судије Олгице Милошевић, а две године касније продао га је рођеном брату за 38.000 евра.
Вулин је Агенцији навео да је стан на Звездари платио од продаје имовине, међутим, износ који је добио од брата није могао да покрије ни прву рату новог стана.
То је приметила и Агенција, па је тадашња директорка Татјана Бабић затражила од Вулина да објасни како је финансирао куповину.
Овај пут, министар је променио причу и дао другачије објашњење. Рекао је да су он и супруга позајмили 205.000 евра од њене тетке из Канаде. Као доказ, предао је признаницу с потписом његове супруге Наташе на којој је писало да је примила новац и да је рок за враћање десет година. Потписа тетке из Канаде, међутим, није било.
Ни ово објашњење није уверило Агенцију да Вулин говори истину. Уколико је стварно узео позајмицу од супругине тетке, по закону је био обавезан да и тај дуг пријави – што није урадио.
Навео је да је стан у потпуности исплатио дан након овере уговора. Као доказ доставио је још једну признаницу, али ни овај документ није био у потпуности валидан. На њој се налазио потпис продавца стана који живи у Марбељи у Шпанији, али је недостајао број рачуна на који је Вулин уплатио новац.
Његове непотпуне и неусаглашене изјаве биле су сумњиве Агенцији, па се упустила у даље провере. Директорка Бабић обратила се Царини и Управи за спречавање прања новца.
Информације које су стигле срушиле су Вулиново објашњење – по други пут.
Да је неко у земљу унео 205.000 евра у кешу, то не би могло да прође незапажено.
По закону је дозвољено да се преко границе непријављено пренесе максимално 10.000 евра, а за сваки већи износ мора да се обавести царина и да се објасни порекло новца.
Не постоји, међутим, забележен податак да је било ко од супружника Вулин, као ни тетка из Канаде, унео новац у Србију. Ни Управа за спречавање прања новца која евидентира новчане трансакције није пронашла да је на њихове или рачун продавца стана уплаћен поменути износ, пише у извештају. Агенцији је било сумњиво и то што продавац стана живи у Марбељи – шпанском граду познатом по сумњивим новчаним трансакцијама. У извештају је прикривено име особе која је Вулину продала стан.
Агенција је закључила да не постоји валидна документација о плаћању стана и наводној позајмици.
„Све и да је тачно“, наводи Бабић у извештају, „да је позајмљеним новцем купљен стан, поставља се питање начина, односно платежне могућности њега и његове супруге да тај новац врате имајући у виду висину њихових законитих и пријављених примања.“
Извештај у којем је изразила сумњу да је Вулин починио неко кривично дело Агенција је у децембру 2015. послала Тужилаштву за организовани криминал.
У вези са овим околностима, Агенција је подсетила тужилаштво на писања медија о послу који је Вулин склопио као директор Канцеларије за Косово и Метохију. Он је одобрио набавку и постављање камера у Косовској Митровици у вредности од скоро милион евра.
„Посао је додељен по хитном поступку без тендера привредном друштву ‘ДБС Консел секјурити сервис’ чији је власник пријатељ Александра Вулина“, пише Агенција и додаје да је износ плаћен унапред, а да се не зна колико је камера постављено.
Само недељу дана након што је извештај Агенције стигао у Тужилаштво за организовани криминал, на чело ове институције дошао је адвокат Младен Ненадић. Владајућа већина га је изгласала у скупштини.
Поступак је затим био „у фиоци“ скоро две године јер је, како је навело тужилаштво, полиција игнорисала њихове захтеве.
Почетком јула, међутим, након што су Крик и Инсајдер објавили вест да постоји поступак против Вулина, Тужилаштво за организовани криминал га је брзо окончало. Саопштило је да нема доказа да је Вулин починио било које кривично дело из њихове надлежности.
„Прикупљени подаци не указују на основ сумње да се у радњама Александра Вулина стичу битни елементи кривичног дела злоупотреба службеног положаја и примање мита“, пише у одговору тужилаштва.
Случај је пребачен Првом основном тужилаштву које је проверавало само да ли је Вулин пријавио имовину Агенцији.
С обзиром на то да је стан пријављен када је купљен, и ово тужилаштво је одбацило пријаву против Вулина и средином августа затворило случај.
Јавност је тако остала без одговора откуд министру Вулину више од 200.000 евра у кешу.
Зоран Стојиљковић, бивши члан Одбора Агенције за борбу против корупције и професор Факултета политичких наука, каже да се из случаја Вулин види да се поступци против утицајних појединаца у тужилаштвима не воде стварно – већ само формално.
„Тужилаштво је последња линија одбране режима“, каже Стојиљковић. „Када дође до тужилаштва, тешко да (људи из власти) буду процесуирани. По правилу се поступци одуговлаче, отаљавају, не утврђују се детаљи, не иде се даље него што се формално мора да би се спречиле критике јавности и међународне заједнице“, објашњава Стојиљковић.
„Ово глумљење истраге и брже-боље затварање поступка треба само да фингира ствар. Нема ту воље да се иде до краја.“
Прочитајте ОВДЕ шта ће Вулин рећи на најаву НАТО о формирању косовске војске?
Извор: krik.rs
