Правда

Пише: Александар Шешељ Циљ овог подухвата је да се из њега изнедри трајно и одрживо решење за будућност наше јужне покрајине како не бисмо морали да носимо тај терет у нашим захукталим евроинтеграцијама. Решење је, по мишљењу председника Србије Александра Вучића, најбоље пронаћи у консултацијама са најумнијим и најзначајнијим Србима како би се постигао друштвени консензус. Пре свега, намеће се питање – ако о будућности Косова сада морамо да обавимо дијалог, како то да није требало да имамо дијалог пре почетка процеса преговора у Бриселу и потписивања фамозног Бриселског споразума, којим је владајућа политичка номенклатура заокружила државност такозване „републике Косово“? Последице тог и таквог споразума јесу граница на Јарињу, укидање српских институција на северу Косова и интегрисање у правни систем такозване „републике Косово“, а све се више спомиње и столица за „Косово“ у Уједињеним нацијама. Најновији ударац на српско достојанство је деловање Српске листе, групације под контролом званичног Београда, која је, после избора које је организовала Приштина, формирала владу са убицом, терористом и ратним злочинцем Рамушем Харадинајем и постала његов најважнији коалициони партнер, без којег нема већине у скупштини „Косова“. Где је потреба да српско друштво прво одржи расправу о свему овоме? Истине ради, за тренутно стање није одговорна само садашња влада СНС и СПС већ и све владе формиране после Петог октобра иако су тренутни властодршци у много чему отишли и даље него њихови претходници. Из нашег искуства са „међународном заједницом“ и Европском унијом можемо да закључимо да би свако решење у њеном оквиру било донето искључиво на српску штету, као што је било и 1999. године. Али односи снага се мењају. Сведоци смо убрзаног нестанка униполарног света и стварања мултиполарног. Наши савезници Русија и Кина озбиљно су уздрмали планетарну доминацију САД. Руси су то недавно доказали у Сирији. Зато не смемо да журимо. Проблем Косова и Метохије није настао у једној генерацији, па ко каже да у једној мора и да се реши. Најповољнија позиција Србије је позиција замрзнутог конфликта, што значи очување српске државе на Косову, помоћ нашим сународницима који тамо живе и непрекидно инсистирање на признању територијалног интегритета и суверенитета државе Србије у складу са Резолуцијом 1244 Уједињених нација. С тим што у проточном бојлеру режимске пропаганде замрзнути конфликт одмах постаје „конфликт“, па „сукоб“, а недуго затим и „рат“, а заговорници овог решења бивају проглашени ратним хушкачима. Косово за наш народ има много већи значај од пуке територије. Српско национално биће и српски колективни идентитет не постоји без Косова. Душа једног народа јесте „оно што тај народ чини моралним бићем, истим и непроменљивим у непрекидном следу бројних нараштаја, који се смењују, а да сам народ остаје веран себи у свом непрекидном трајању“. Аурелије Августин је својевремено рекао да је постојбина душе у сећању (Sedis anime est in memoria). А предмет сећања је сам почетак једног народа и утемељење – по правилу, велико и славно – његове државе, и оних неколико пресудних прекретница у његовој историји које су представљале или суочавање са страшним поразом, после којег је требало очувати морално биће народа, или судбоносни препород битно нарушене, односно дуго очекивани васкрс раније изгубљене државе. А за Србе је то Косово. У историји нема пресуђених ствари и коначних решења. Зато се не смемо одрећи себе и сопственог предања. Председник Србије каже да морамо да прекинемо да живимо у митовима и да би требало да сагледамо стање на терену. А без косовског мита, шта нам преостаје? Без тога нисмо народ, већ пуко „етничко тесто“ (Чомски) у лонцу глобализације. Шта тачно пише у ноти Суринама, док из Приштине поручују да је Дачић шарлатан прочитајте ОВДЕ. Извор: Нови Стандард